Jedinstvo je osnov mnoštva

Pre nešto više od dve godine, pre nego što smo napustile Ameriku, vodile smo prepisku sa jednim visokoobrazovanim bramanom koji je trenutno (1879) izuzetno poznat širom Indije. Došle smo u Indiju da pod njegovim nadzorom proučavamo drevnu zemlju Arijevaca, Vede i njihov težak jezik. Njegovo ime je Dajananda Sarasvati Svami. Svami je opšti naziv za učene pustinjake koji su upućeni u mnoge tajne potpuno nedostupne običnim smrtnicima. Oni su monasi koji se nikada ne žene, ali se veoma razlikuju od drugih bratstava koja se takođe izdržavaju prošenjem, takozvanih sanjasija i hosejina. Ovog pandita smatraju najvećim stručnjakom za sanskrit u savremenoj Indiji i on predstavlja potpunu zagonetku za svakoga.

Tek je pet godina kako se pojavio na pozornici velikih reformi, ali je do tada živeo potpuno izolovano u džungli, poput drevnih gimnosofista koje pominju grčki i latinski pisci. U to vreme je proučavao glavne filozofske sisteme „Arjavarte“ i okultno značenje Veda uz pomoć raznih mistika i drugih pustinjaka. Svi Hindusi veruju da na planinama Badrinata (na 6.700 metara nadmorske visine) postoje prostrane pećine, koje već hiljadama godina nastanjuju ovakvi pustinjaci. Badrinat se nalazi severno od Hindustana na reci Bišegunj, i nadaleko je poznat po svom hramu Višnua u samom središtu grada. Unutar hrama se nalaze vreli mineralni izvori, koje svake godine poseti oko pedeset hiljada hodočasnika da bi se pročistili u njima.

Od prvog dana kada se pojavio, Dajananda Sarasvati je stvorio izuzetan utisak i dobio nadimak „Luter Indije“. Lutajući od grada do grada, danas na jugu, sutra na severu, prebacujući se sa jednog kraja zemlje na drugi neverovatnom brzinom, posetio je svaki kutak Indije, od rta Komorin do Himalaja, i od Kalkute do Bombaja. On propoveda Jednog Boga i „sa Vedama u ruci“ dokazuje da u drevnim spisima nije bilo ni jedne jedine reči kojom bi se moglo opravdati mnogoboštvo. Grmeći protiv obožavanja idola, veliki govornik se svim silama bori protiv kasta, venčavanja dece i raznih oblika sujeverja. Grdeći sva zla koja su vekovi kazuistike i lažnog tumačenja Veda nakalemili Indiji, on za njih optužuje pre svega bramane koji su, kako otvoreno kaže pred masama ljudi, isključivi krivci za poniženje svoje zemlje, nekada moćne i nezavisne, a sada srozane i porobljene. Pa ipak, Velika Britanija u njemu ima saveznika, a ne neprijatelja. On otvoreno kaže: „Ukoliko biste izbacili Engleze, do sutra bi vas i mene, i svakog drugog ko je ustao protiv obožavanja idola, zaklali kao ovcu. Muslimani su jači od idolopoklonika, ali su i ovi drugi jači od nas.“ Ovaj pandit je imao mnogo oštrih rasprava sa bramanama, tim prevrtljivim neprijateljima naroda, i iz njih je gotovo uvek izlazio kao pobednik. U Benaresu su nepoznate ubice pokušale da ga likvidiraju, ali pokušaj nije uspeo. U jednom malom gradu u Bengalu, gde je kritikovao fetišizam još oštrije nego što je imao običaj, neki fanatik je bacio ogromnu kobru na njegova gola stopala. Postoje dve zmije od kojih je bramanska mitologija načinila božanstva: jednu, koja se svija oko vrata Šive na njegovim kipovima, zovu Vasuki; druga, Ananta, čini ležaj na kome se odmara Višnu. I tako je jedan obožavalac Šive, siguran da će njegova kobra, dresirana za ritual koji se obavlja u hramovima šivaita, odmah ubiti krivca, trijumfalno uzviknuo: „Neka bog Vasuki sam pokaže ko je od nas u pravu!“

Dajananda je jednim trzajem stresao kobru koja se uvrtala oko njegove noge, i jednim snažnim pokretom smrskao glavu gmizavca. „Neka tako i uradi“, složio se tihim glasom. „Vaš bog je bio suviše spor. Ja sam taj koji je stavio tačku na raspravu, a sada idite“, dodao je obraćajući se okupljenoj masi, „i recite svima kako lako nestaju lažni bogovi.“

Zahvaljujući njegovom odličnom poznavanju sanskrita, ovaj pandit čini mnogo ne samo za narodne mase, upoznajući ih sa izvornim konceptom Veda o samo jednom Bogu, nego i za nauku, pokazujući ko su bramane zaista, jedina kasta u Indiji kojoj je tokom minulih vekova bilo dopušteno da proučava sanskritsku književnost i da komentariše Vede, a koja se koristila tom povlasticom isključivo u sopstvenu korist.

Odlomak iz knjige “Iz pećina u džungli Hindustana”, H. P. Blavacke.

Opširnije o knjizi pogledajte ovde.