Da li su paleolitski ljudi bili divljaci...?

Svi koji su makar i površno pratili savremena geološka otkrića, znaju da je u praistorijskom dobu utvrđeno postepeno poboljšavanje zanatstva, od nezgrapnog tesanja i grubog sečenja ranih paleolitskih kamenih sekira, do relativno elegantnih kamenih oruđa onog dela neolita koji je direktno prethodio upotrebi metala. Ali, to je bilo u Evropi, čijih se samo nekoliko delova jedva izdizalo iz vode u danima najviše atlantiđanske civilizacije. Tada je bilo primitivnih divljaka i visokocivilizovanih naroda, kao što ih ima i sada. Kad bi kroz 50.000 godina iz neke afričke pećine bili iskopani pigmeji Bušmani, kakve je u pećinskim slojevima Malte našao Miln Edvards, zar bi to bio razlog da se smatra da su u našem vremenu svi ljudi i slonovi bili pigmeji? Ili, ako bi se našla oružja Vedasa sa Cejlona, da li bi bilo opravdano da nas naši potomci sve svedu na paleolitske divljake? Svi artefakti koje danas geolozi iskopavaju u Evropi svakako da nisu stariji od završetka eocena, pošto evropske zemlje pre tog perioda još nisu bile iznad vode. A ovome što govorimo ne mogu ni najmanje nauditi teoretičari koji nam govore da su ti dopadljivi crteži životinja i ljudi, koje je stvorio paleolitski čovek, nastali tek pred kraj perioda irvasa – jer bi takvo objašnjenje bilo zaista nepouzdano, kada se uzme u obzir da geolozi ni približno ne znaju koliko traju periodi.

U međuvremenu, evo primerka grafike koju je načinio paleolitski „divljak“: pri čemu paleolitski znači „čovek iz starijeg kamenog doba“, onaj koji bi po našim pretpostavkama trebalo da bude onako divlji i brutalan kao i zveri sa kojima je živeo.

Irvas koga je na parošcima izgravirao paleolitski čovek (po Geiku).

Ostavljajući po strani savremene ostrvljane sa južnih mora, pa čak i azijatske rase, ne mislimo da bi ijedan odrasli učenik neke škole, pa čak ni evropski mladić koji nije studirao crtanje, bio u stanju da načini jednu takvu gravuru, pa čak ni skicu penkalom. Ovde imamo pravi umetnički rakurs, ispravan odnos svetlosti i senki bez ikakvog dvodimenzionalnog modela pred umetnikom, koji je preslikavao direktno iz prirode i tako pokazao poznavanje anatomije i proporcija. Traže od nas da verujemo da je umetnik koji je izgravirao tog irvasa pripadao primitivnim „poluživotinjskim“ divljacima (savremenicima mamuta i dlakavih nosoroga), koga su nam prerevnosni evolucionisti pokušali da naslikaju kao daleku aproksimaciju tipu njihovog hipotetičkog „majmunolikog čoveka“!

Taj izgravirani parožak dokazuje isto tako rečito kao i svaka druga činjenica da se evolucija rasa uvek odvijala u nizu uspona i padova, i da je čovek, možda, star onoliko koliko je stara i Zemljina kora – a ako njegovog Božanskog pretka možemo da nazovemo „Čovekom“ – još i daleko stariji.

Izgleda da i sam De Mirtije oseća nejasno nepoverenje u zaključke savremenih arheologa, kad piše: „Praistorija je jedna nova nauka, daleko, veoma daleko od toga da je rekla poslednju reč“. („Praistorijska starost Čoveka“, 1883.). Prema Lajelu, jednom od najvećih autoriteta o tom pitanju, i „ocu“ geologije: - „Očekivanje da ćemo se uvek sresti sa to nižim tipom ljudske lobanje što je stariji sloj u kome se ona pojavljuje zasnovano je na teoriji o progresivnom razvoju, i ono se može pokazati kao ispravno; a ipak moramo da imamo na umu da zasad nemamo izrazitih geoloških dokaza da je pojava onog što se naziva nižim rasama čovečanstva uvek prethodila hronološkim redom pojavi viših rasa“. („Starost čoveka“, str. 25). A takav dokaz nije nađen ni do danas. Tako nauka nudi na prodaju kožu medveda, koga dosad oko smrtnika nije videlo!

Taj Lajelov ustupak zvuči krajnje sugestivno udružen sa iskazom profesora Maksa Milera, na čiji napad na darvinističku antropologiju iz perspektive JEZIKA, uzgred, nikad niko nije na zadovoljavajući način odgovorio:

„Šta znamo mi o divljim plemenima pre poslednjeg poglavlja njihove istorije? (uporedi ovo sa ezoterijskim pogledima na domoroce Australije, Bušmane, kao i na paleolitskog evropskog čoveka, izdanke Atlantiđana koji su zadržali ostatke jedne izgubljene kulture, koja je cvetala dok je njihova roditeljska Korenska Rasa bila u svom osvitu).

„Dobijamo li ikakav uvid u to ko su im bili prethodnici... Kako su postali takvi kakvi su?... Njihov jezik dokazuje da ti takozvani neznabošci, sa svojim složenim sistemom mitologije, svojim artificijelnim običajima, svojim nerazumljivim ćudima i divljaštvima, nisu stvorenja od danas ili juče. Ukoliko dopustimo da je postojalo posebno stvaranje za te divljake, onda oni moraju biti stari kao Indusi, Grci i Rimljani (daleko stariji)... Oni mora da su prošli kroz veoma mnogo promena, pa i ono što smatramo primitivnim može, po svemu što znamo, predstavljati VRAĆANJE U DIVLJAŠTVO ili kvarenje nečega što je bilo racionalnije i razumljivije u prethodnim stupnjevima“. („Indija“, 1883, Maks Miler)

„Prvobitno divljaštvo je poznat termin u savremenoj literaturi“, primećuje profesor Raulinson (Rowlinson), „ali nema dokaza da je prvobitno stanje ikad postojalo. Na osnovu svih dokaza, pre izgleda suprotno.“ („Starost čoveka istorijski razmotrena“) U svom „Poreklu naroda“, str. 10-11, on s pravom dodaje: „Mitska tradicija gotovo svih naroda postavlja na početak ljudske istorije jedno vreme sreće i savršenstva, jedno „zlatno doba“, koje nema karakteristika divljaštva ili varvarstva, već dosta civilizovanosti i prefinjenosti“.

Kako će savremeni evolucionisti dočekati to slaganje mišljenja?

Ponavljamo pitanje koje je postavljeno u „Razotkrivenoj Izidi“: „Da li nalaz ostataka u pećini Devon dokazuje da u to vreme nije bilo rasa koje su bile visokocivilizovane? Kad bi stanovništvo današnje Zemlje nestalo i kad bi neki arheolog koji pripada „dolazećoj rasi“ daleke budućnosti iskopavao domaća oruđa naših indijskih plemena i plemena sa Andamanskih ostrva, da li bi mogao da opravdano zaključi da je čovečanstvo u 19. veku „tek izašlo iz kamenog doba“?“

Još jedna čudna nedoslednost u naučnom znanju je ta što se neolitski čovek prikazuje kao mnogo primitivniji divljak nego paleolitski. Ili Labokov (Lubbock) „Praistorijski čovek“ greši, ili greše Evansova „Drevna kamena oruđa“, ili – greše oba. Jer, evo šta učimo iz takvih i sličnih dela:

(1) Kako prelazimo sa neolitskog na paleolitskog čoveka, kamena oruđa se od graciozno oblikovanih i uglačanih instrumenata pretvaraju u grubo tesane improvizacije. Grnčarija itd. nestaje kako idemo sve dalje. A ipak su oni mogli da izgraviraju onakvog irvasa! 

(2) Paleolitski čovek je živeo u pećinama koje je delio sa hijenama i lavovima,* dok je neolitski čovek boravio u jezerskim naseljima i građevinama.

Ezoterijska doktrina uči nas jasno dogmi o usponu i padu civilizacija, pa saznajemo da je: „izuzetno neobična činjenica to što je, izgleda, ljudožderstvo postajalo češće što je ljudska civilizacija napredovala, i dok ima njegovih čestih tragova u neolitskim vremenima... ono potpuno nestaje u prethodnom dobu mamuta i irvasa“.l (“Savremena nauka i savremena misao“, str. 164).

H. P. Blavacka, iz “Tajne doktrine”, opširnije o knjizi pogledajte ovde