Vrhunski jogi je onaj ko sve ljude gleda sa podjednakim stavom uma - pokrovitelje, neprijatelje, strance, posrednike, omrznuta bića, rođake, vrle i nebožanske – Šri Krišna.
25.6.2011.
Napisala / Napisao: Dragan Paripović
AVATAR: PSIHOLOŠKA TEHNIKA NOVE GENERACIJE
Hari Palmer je diplomirani psiholog, bivši sajentolog, neumorni proučavalac istočnjačke filozofije i književnosti i tvorac tehnike pod neobičnim nazivom — „Avatar". Statistike pokazuju da je do decembra 1993. godine dvadeset pet hiljada ljudi završilo ovaj kurs, a trenutno postoji oko 1900 validiranih majstora „Avatar" tehnike, koji deluju u četrdesetak zemalja, uključujući Kinu i Rusiju.
KAKO JE SVE POČELO
Jedan vanvremenski trenutak obeležio je početak Palmerovih duhovnih istraživanja. Naime, dok se prohladne zimske večeri 1962. vraćao iz biblioteke, kraj njega je zastao stari zeleni dodž sa kamp-prikolicom. Iz kola je iskočila nepoznata žena u narandžastom sariju i na engleskom sa jakim indijskim akcentom, zamolila ga da udovolji želji njenog Učitelja da ga upozna. Potpuno zatečen, Palmer je pristao i ušao u kamp-prikolicu. Taj susret na rubu sna i jave odvijao se u potpunoj tišini. Palmer beše zamoljen da nacrta krug na parčetu papira. Učitelj je, poluzatvorenih očiju, ne progovorivši nijednu reč, opisao oko njegovog kruga još dva: jedan manji iznutra i jedan veći spolja. Mada se naizgled ništa značajno nije dogodilo, Palmeru se nakon toga iz korena promenio život: promenio je studije i napustio grad. Tri kruga nastavila su da ga prate kroz čitav život.
Desetak godina kasnije, Hari Palmer se priključio Sajentološkoj organizaciji kojom je tada upravljao Ron Habard. Po svoj prilici, na njega Habardova tehnologija svesti nije ostavila veliki utisak. Sajentološka Crkva, naime, iako pretenduje na naziv neognostičke grupe, svoju doktrinu crpi iz starognostičkih izvora o zlom Demijurgu, ništavnosti fizičkog tela, jednom rečju iz staroeonskih formula o duhovnom uzletu kroz patnju i katastrofu, iako svoje pozajmljene dogme vešto prikriva u modernizovanoj kosmičkoj priči o nesrećnoj sudbini ljudskih bića osuđenih, od strane zlih kosmičkih inteligencija, na večno zatočeništvo i progonstvo na sivoj planeti Zemlji.
Sajentolozi tvrde da je otprilike pre 75 miliona godina u ovom delu univerzuma postojala Galaktička Konfederacija kojom je vladao svirepi imperator. Suočena sa problemom prenaseljenosti, ova Galaktička Konfederacija se odlučila da višak stanovništva transportuje na planetu Zemlju. U isto vreme, na području sadašnje Azije i Zapadne Amerike vršene su nuklearne eksplozije koje su uništavale fizička tela tetana (kako ljudska bića ili atmane naziva Ron Habard), pri čemu su se stvarali elektronski vetrovi koji su bacali tetane u vis. Potom su oni hvatani i implantovani elektronskom hipnozom. To implantovanje je označavalo prvu i osnovnu impresiju tetana, negativni program ljudskih bića o svojoj zarobljenosti i nemogućnosti izbavljenja i oslobođenja.
Hari Palmer se, po sopstvenom svedočenju, svim silama trudio da se nekako vrati u tako daleku prošlost i doživi to jezivo iskustvo, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Palmer dalje opisuje: „Dali su mi da pročitam svežanj materijala o tom događaju i to je bilo zaista zanimljivo. No, ruku na srce, ništa se nije dogodilo! Pokušavao sam da ubedim sebe kako snažno potiskujem tu stvar i na nesvesnom nivou se štitim od užasa koji bi sećanje na takvu jednu katastrofu moglo da izazove! Potisnuta trauma! Znao sam da je to nešto najgore. I tako sam počeo da se u mašti naprežem i dočaravam najužasnija iskustva koje bi jedno ljudsko biće moglo da doživi. Kolaps gravitacionih polja. Nuklearno razaranje. Izdaja. Tortura. Drhtao sam. Bio sam obliven hladnim znojem. Ridao sam. Urlao sam i vrištao na podu — barem jedan deo mene je osećao tako. Drugi deo mene, odvojeni deo, je svo to prenemaganje sa interesovanjem posmatrao.
Taj odvojeni deo mene stao je da se pita: Šta ako prestanem da stvaram sećanje na ovaj događaj? Mislim, radi se samo o mom umu koji ga kreira, zar ne? Šta ako prestanem da kreiram ovo sećanje?"
Napokon je Hari Palmer došao do dubokog uvida da prošlost i budućnost ne postoje ukoliko smišljeno ne odlučimo da stvorimo sećanje ili predstavu o njima u sadašnjem vremenu. Prošlost nije izvor sadašnjosti; Sadašnjost je izvor prošlosti i izvor budućnosti. Došavši do ovakvog uvida Hari Palmer je okrenuo leđa sajentolozima, i upravo će ovakvo saznanje docnije činiti okosnicu buduće Avatar tehnike.
U RITMU MEHUROVA
Početkom osamdesetih godina Palmer je ponovo učinio drastičan korak u svom životu: kupio je nešto zemlje u planinskoj oblasti države Nju Jork i počeo da živi životom farmera. Nakon izvesnog vremena nabavio je izolacioni tank, sličan onome kakav je opisan u knjizi „Izmenjena stanja". Tank je predstavljao jednu komoru sačinjenu od stvrdnutog polistirena. Sadržavao je vodu sa tolikim koncentratom soli da je telo moglo bez poteškoća da pluta po površini. Time se gubio svaki osećaj za gravitaciju. Temperatura vode odgovarala je normalnoj telesnoj temperaturi, pa se nije osećala ni toplota ni hladnoća. Tank je bio zamračen i u potpunosti izolovan od spoljašnjih zvukova. Sledećih osam nedelja Palmer je uglavnom sve svoje vreme provodio izolovan u tom tanku. Imao je mnoštvo neobičnih iskustava i postepeno je počeo da uviđa ko on, zapravo, jeste.
„Beše to staro, davno izgubljeno 'više ja' koje je sve posmatralo sa zanimanjem, ali bez procenjivanja. 'Kako je bilo svih ovih godina?' upitao sam svoje 'više ja'. 'Dobro.' Kada sam integrisao tu novu perspektivu posmatranja stvari, počeo sam da istražujem tajanstvene pojave koje su iz pozadine okruživale moj um: potisnuta iskustva, razne koncepcije, rođenja, traume, smrti. Čitava istorija mog postojanja onako kako sam ga do tada zamišljao, lebdela je kao mehur u moru neopisive svesti. Na jednom drugom nivou postojanja, ja sam bio to more neopisive svesti."
Kada je u septembru 1986. isušio i uklonio izolacioni tank, Palmer je već imao u glavi osnovne koncepcije svog budućeg rada. Shvatio je da um zapravo predstavlja univerzalno oruđe koje se može podesiti i po potrebi izmeniti. Um ne mora da bude tamnica u kojoj je čovek doživotno zatočen. Čovek može da kreira za sebe ma koje stanje egzistencije koje poželi.
Već u novembru mesecu iste godine Palmer je sa svojom ženom okupio manju grupu dobrovoljaca, uglavnom bliskih prijatelja, koji su pristali da budu „pokusni kunići" „Avatar" procesa, koji je predstavljao krunu njegovih dugogodišnjih napora. Mnogi od tih ljudi su bili profesionalni psihoterapeuti. Većina njih je već bila prošla kroz regresivni tip psihoterapije — ponovno proživljavanje trauma, oslobađanje potisnutog bola, osvešćivanje emocija itd. Neki su, međutim, i dalje patili od hroničnih psihičkih ili telesnih tegoba. Prirodno da su pokazivali izvestan skepticizam prema tehnici sa tako čudnim i pomalo nadobudnim imenom. Međutim, nakon svake pojedinačne seanse, mogle su se čuti ovakve izjave: „Neverovatno! Ja bukvalno osećam kako se menjam! Ovo je fantastično! Ne mogu da verujem da sam se za tako kratko vreme rešila problema koji me je mučio godinama!"
I tako je, početkom 1987. godine, Avatar tehnika počela da se širi i stiče svoje poklonike širom sveta . . .
AVATAR PROCES
Koja je teoretska okosnica Avatar procesa i kako se on izvodi u praksi? Mnogo toga još nije zvanično obelodanjeno, ali su poznati osnovni principi procesa i njegova svrha. U materijalima možemo pronaći opise tih osnovnih postavki:
„Avatar proces" se sastoji od serije vežbi za koje se zna da pouzdano vrše dubok uticaj na razvoj svesti. Vežbe podstiču suptilne promene u svesti koje zatim pozitivno uplivišu na čovekovo samopouzdanje, životni elan i stvaralačke sposobnosti.
Palmer to objašnjava na sledeći način: „Čovekova svesnost raspolaže sa dve osnovne sposobnosti pomoću kojih upravlja egzistencijom. Prva je Kreiranje (Stvaranje), proces putem koga stvari ulaze u postojanje (tj. nastaju), a druga je Diskreiranje (Rastvaranje), proces putem kojega stvari izlaze iz postojanja (tj. nestaju). Taj drugi proces ne prati nikakav napor niti otpor. To je jednostavno prestanak odaziva (reakcije) na neku stvar."
U životu pojedinca kreacija označava ma koju stvar koju je čovek namerno stvorio i koja će se, ukoliko joj se neka druga kreacija ili težnja ne ispreči na putu, kad-tad ispoljiti u stvarnosti. Palmer to naziva primarnom tvorevinom.
Međutim, kada se jednoj takvoj kreaciji ispreči neka prethodna kreacija ili suprotna težnja, onda dolazi do oživljavanja te prethodne kreacije ili suprotne težnje. To delovanje suprotne težnje Palmer zove sekundarnom tvorevinom. Sekundarne tvorevine u običnom jeziku zovemo „sumnje" ili „zadnje misli" koje su nevoljne i prisilne i kojih osoba nije svesna. One najčešće potkopavaju i ometaju sposobnost pojedinca da dođe do izvorne tvorevine, odnosno do rešenja nekog problema koji mu stvara teškoće. Kada čovek rastvori (diskreira) te sekundarne tvorevine, onda dolazi do oslobađanja uma i ekspanzije svesti, a čovek dospeva u stanje koje pogoduje rešavanju datog problema.
Zvuči komplikovano u teoriji, ali ne i u praksi. U praksi se osnovna vežba sastoji iz pet tačaka koje čine formulu Rastvaranja, nakon čega sledi faza Kreiranja željene tvorevine (sposobnosti, stava, identiteta, želje):
1. Identifikuj se i doživi u potpunosti. U ovoj fazi rada na određenoj kreaciji potrebno je pretopiti se kreacijom, „osetiti je do kraja". To zahteva odbacivanje svakog otpora koji se javlja u obliku verovanja, ubeđenja, osećanja, emocija, ideja, identiteta, vremena, prostora ili mase. Ukratko, cilj prve faze je oslobađanje potisnutih sadržaja kroz svesno doživljavanje i potpuno emocionalno uživanje.
2. Definiši krajnje granice. Svaka kreacija poseduje neki oblik, oivičen granicama, u jednom ili više beskonačnih kontinuuma realnosti, vremena, prostora i energije. Svaki bol i osećanje poseduje izvesnu formu. Sve misli, ideje, ubeđenja i impresije poseduju forme. Samo je čista svest bez granica i bez forme. Ova faza podrazumeva uočavanje oblika određene kreacije i proširivanje do njenih krajnjih granica.
3. Imenuj bez procenjivanja. Kada imenujete neku određenu kreaciju bez procenjivanja, vi tada prestajete da usmeravate svoju pažnju na nju. Odjednom kreacija postaje ono što jeste i što je oduvek bila. Ona kod vas više ne izaziva reakciju. Ta kreacija vas više niti privlači niti odbija. Vi ste odvojeni od nje.
4. Odvojite se od kreacije. Veoma jednostavno, prestanite da se poistovećujete sa kreacijom. Posmatrajući kreaciju, recite: „To nisam ja, to sam ja stvorio."
5. Diskreirajte (rastvorite) kreaciju. Neku kreaciju koja se neprekidno automatski obnavlja potrebno je ponekad isključiti. U stvarnosti ništa ne opstaje niti istrajava: sve što postoji stvoreno je u sadašnjem trenutku.
Diskreirati (rastvoriti) znači prestati stvarati nešto. Tu nema ulaganja napora, to je zaustavljanje već postojećeg toka energije. Na primer, kada ugasite svetio, vi jednostavno zaustavljate, prekidate ili ukidate energiju svetlosti. Vi diskreirate svetlost. Lišena „kreativne energije" neželjena tvorevina (ili kompleks) iščezava, raspršava se i isparava, izduvava se i nestaje, gubi se, rastura, pretvara se u paru.
Ako postoji nešto što isprva ne može da se rastvori (Palmer to naziva perzistentnom masom) to je zato što još uvek postoji nepoznati izvor kreativne energije za koji tek treba da se preuzme odgovornost.
6. Stvorite ono što želite. Odredite šta biste u stvarnog voleli da doživite prepuštajući se vođstvu razigrane mašte. Potvrdite željenu realnost u sadašnjem vremenu. (Na primer: „Posedujem unutrašnji mir").
Saopštite potvrdu kao izvornu tvorevinu i obradite sve sumnje ili zadnje misli formulom rastvaranja, sve dok tu realnost ne doživite ili vam se ne ukaže ponovljena prilika u kojoj se ta realnost može ostvariti.
© 2021. Spiritualni centar, portal duhovnosti.
Sva prava zadržana.