Avatar : psihološka tehnika nove generacije

AVATAR: PSIHOLOŠKA TEHNIKA NOVE GENERACIJE

Hari Palmer je diplomirani psiholog, bivši sajentolog, neumorni proučavalac istočnjačke filozofije i književno­sti i tvorac tehnike pod neobičnim nazivom — „Avatar". Statistike po­kazuju da je do decembra 1993. godi­ne dvadeset pet hiljada ljudi završilo ovaj kurs, a trenutno postoji oko 1900 validiranih majstora „Avatar" tehnike, koji deluju u četrdesetak ze­malja, uključujući Kinu i Rusiju.

KAKO JE SVE POČELO

Jedan vanvremenski trenutak obeležio je početak Palmerovih duhovnih istraživa­nja. Naime, dok se prohladne zimske večeri 1962. vraćao iz biblioteke, kraj njega je zastao stari zeleni dodž sa kamp-prikolicom. Iz kola je iskočila nepoznata žena u narandžastom sariju i na engleskom sa jakim indijskim akcen­tom, zamolila ga da udovolji želji njenog Uči­telja da ga upozna. Potpuno zatečen, Palmer je pristao i ušao u kamp-prikolicu. Taj susret na rubu sna i jave odvijao se u potpunoj tišini. Palmer beše zamoljen da nacrta krug na parčetu papira. Učitelj je, poluzatvorenih očiju, ne progovorivši nijednu reč, opisao oko njegovog kruga još dva: jedan manji iznutra i jedan veći spolja. Mada se naizgled ništa značajno nije dogodilo, Palmeru se nakon toga iz korena promenio život: promenio je studije i napustio grad. Tri kruga nastavila su da ga prate kroz čitav život.

Desetak godina kasnije, Hari Palmer se priključio Sajentološkoj organizaciji kojom je tada upravljao Ron Habard. Po svoj prilici, na njega Habardova tehnologija svesti nije ostavi­la veliki utisak. Sajentološka Crkva, naime, ia­ko pretenduje na naziv neognostičke grupe, svoju doktrinu crpi iz starognostičkih izvora o zlom Demijurgu, ništavnosti fizičkog tela, jed­nom rečju iz staroeonskih formula o duhov­nom uzletu kroz patnju i katastrofu, iako svoje pozajmljene dogme vešto prikriva u modernizovanoj kosmičkoj priči o nesrećnoj sudbini ljudskih bića osuđenih, od strane zlih kosmičkih inteligencija, na večno zatočeništvo i pro­gonstvo na sivoj planeti Zemlji.

Sajentolozi tvrde da je otprilike pre 75 miliona godina u ovom delu univerzuma postoja­la Galaktička Konfederacija kojom je vladao svirepi imperator. Suočena sa problemom pre­naseljenosti, ova Galaktička Konfederacija se odlučila da višak stanovništva transportuje na planetu Zemlju. U isto vreme, na području sa­dašnje Azije i Zapadne Amerike vršene su nu­klearne eksplozije koje su uništavale fizička tela tetana (kako ljudska bića ili atmane naziva Ron Habard), pri čemu su se stvarali elektron­ski vetrovi koji su bacali tetane u vis. Potom su oni hvatani i implantovani elektronskom hipnozom. To implantovanje je označavalo pr­vu i osnovnu impresiju tetana, negativni pro­gram ljudskih bića o svojoj zarobljenosti i ne­mogućnosti izbavljenja i oslobođenja.

Hari Palmer se, po sopstvenom svedočenju, svim silama trudio da se nekako vrati u tako daleku prošlost i doživi to jezivo iskustvo, ali mu to nikako nije polazilo za rukom. Palmer dalje opisuje: „Dali su mi da pročitam svežanj materijala o tom događaju i to je bilo zaista zanimljivo. No, ruku na srce, ništa se nije dogodilo! Pokušavao sam da ubedim sebe kako snažno potiskujem tu stvar i na nesvesnom nivou se štitim od užasa koji bi sećanje na takvu jednu katastrofu moglo da izazove! Potisnuta trauma! Znao sam da je to nešto naj­gore. I tako sam počeo da se u mašti naprežem i dočaravam najužasnija iskustva koje bi jedno ljudsko biće moglo da doživi. Kolaps gravita­cionih polja. Nuklearno razaranje. Izdaja. Tortura. Drhtao sam. Bio sam obliven hlad­nim znojem. Ridao sam. Urlao sam i vrištao na podu — barem jedan deo mene je osećao tako. Drugi deo mene, odvojeni deo, je svo to prenemaganje sa interesovanjem posmatrao.

Taj odvojeni deo mene stao je da se pita: Šta ako prestanem da stvaram sećanje na ovaj događaj? Mislim, radi se samo o mom umu koji ga kreira, zar ne? Šta ako prestanem da kreiram ovo sećanje?"

Napokon je Hari Palmer došao do dubo­kog uvida da prošlost i budućnost ne postoje ukoliko smišljeno ne odlučimo da stvorimo se­ćanje ili predstavu o njima u sadašnjem vreme­nu. Prošlost nije izvor sadašnjosti; Sadašnjost je izvor prošlosti i izvor budućnosti. Došavši do ovakvog uvida Hari Palmer je okrenuo leđa sajentolozima, i upravo će ovakvo saznanje docnije činiti okosnicu buduće Avatar tehnike.

U RITMU MEHUROVA

Početkom osamdesetih godina Palmer je ponovo učinio drastičan korak u svom životu: kupio je nešto zemlje u planinskoj oblasti države Nju Jork i počeo da živi životom farmera. Nakon izvesnog vreme­na nabavio je izolacioni tank, sličan ono­me kakav je opisan u knjizi „Izmenjena stanja". Tank je predstavljao jednu komo­ru sačinjenu od stvrdnutog polistirena. Sadržavao je vodu sa tolikim koncentra­tom soli da je telo moglo bez poteškoća da pluta po površini. Time se gubio svaki osećaj za gravitaciju. Temperatura vode odgovarala je normalnoj telesnoj tempera­turi, pa se nije osećala ni toplota ni hlad­noća. Tank je bio zamračen i u potpuno­sti izolovan od spoljašnjih zvukova. Sledećih osam nedelja Palmer je uglavnom sve svoje vreme provodio izolovan u tom tanku. Imao je mnoštvo neobičnih iskustava i postepeno je počeo da uviđa ko on, za­pravo, jeste.

„Beše to staro, davno izgubljeno 'više ja' koje je sve posmatralo sa zanimanjem, ali bez procenjivanja. 'Kako je bilo svih ovih godina?' upitao sam svoje 'više ja'. 'Dobro.' Kada sam integrisao tu novu perspektivu posmatranja stvari, počeo sam da istražujem tajanstvene pojave koje su iz pozadine okruživale moj um: poti­snuta iskustva, razne koncepcije, rođenja, traume, smrti. Čitava istorija mog posto­janja onako kako sam ga do tada zami­šljao, lebdela je kao mehur u moru neopi­sive svesti. Na jednom drugom nivou po­stojanja, ja sam bio to more neopisive sve­sti."

Kada je u septembru 1986. isušio i uklonio izolacioni tank, Palmer je već imao u glavi osnovne koncepcije svog bu­dućeg rada. Shvatio je da um zapravo predstavlja univerzalno oruđe koje se mo­že podesiti i po potrebi izmeniti. Um ne mora da bude tamnica u kojoj je čovek doživotno zatočen. Čovek može da kreira za sebe ma koje stanje egzistencije koje poželi.

Već u novembru mesecu iste godine Palmer je sa svojom ženom okupio manju grupu dobrovoljaca, uglavnom bliskih prijatelja, koji su pristali da budu „poku­sni kunići" „Avatar" procesa, koji je predstavljao krunu njegovih dugogodi­šnjih napora. Mnogi od tih ljudi su bili profesionalni psihoterapeuti. Većina njih je već bila prošla kroz regresivni tip psi­hoterapije — ponovno proživljavanje trauma, oslobađanje potisnutog bola, osvešćivanje emocija itd. Neki su, među­tim, i dalje patili od hroničnih psihičkih ili telesnih tegoba. Prirodno da su pokazi­vali izvestan skepticizam prema tehnici sa tako čudnim i pomalo nadobudnim imenom. Međutim, nakon svake pojedinačne seanse, mogle su se čuti ovakve izjave: „Neverovatno! Ja bukvalno osećam kako se menjam! Ovo je fantastično! Ne mogu da verujem da sam se za tako kratko vreme rešila problema koji me je mučio godi­nama!"

I tako je, početkom 1987. godine, Avatar tehnika počela da se širi i stiče svoje poklonike širom sveta . . .

AVATAR PROCES

Koja je teoretska okosnica Avatar pro­cesa i kako se on izvodi u praksi? Mnogo toga još nije zvanično obelodanjeno, ali su poznati osnovni principi procesa i njegova svrha. U materijalima možemo pronaći opise tih osnovnih postavki:

„Avatar proces" se sastoji od serije vežbi za koje se zna da pouzdano vrše du­bok uticaj na razvoj svesti. Vežbe podstiču suptilne promene u svesti koje zatim pozitivno uplivišu na čovekovo samopou­zdanje, životni elan i stvaralačke sposob­nosti.

Palmer to objašnjava na sledeći način: „Čovekova svesnost raspolaže sa dve osnovne sposobnosti pomoću kojih uprav­lja egzistencijom. Prva je Kreiranje (Stva­ranje), proces putem koga stvari ulaze u po­stojanje (tj. nastaju), a druga je Diskreiranje (Rastvaranje), proces putem kojega stvari izlaze iz postojanja (tj. nestaju). Taj drugi proces ne prati nikakav napor niti otpor. To je jednostavno prestanak odaziva (reakcije) na neku stvar."

U životu pojedinca kreacija označava ma koju stvar koju je čovek namerno stvorio i koja će se, ukoliko joj se neka druga kreacija ili težnja ne ispreči na pu­tu, kad-tad ispoljiti u stvarnosti. Palmer to naziva primarnom tvorevinom.

Međutim, kada se jednoj takvoj krea­ciji ispreči neka prethodna kreacija ili su­protna težnja, onda dolazi do oživljavanja te prethodne kreacije ili suprotne težnje. To delovanje suprotne težnje Palmer zove sekundarnom tvorevinom. Sekundarne tvorevine u običnom jeziku zovemo „sum­nje" ili „zadnje misli" koje su nevoljne i prisilne i kojih osoba nije svesna. One najčešće potkopavaju i ometaju sposob­nost pojedinca da dođe do izvorne tvore­vine, odnosno do rešenja nekog problema koji mu stvara teškoće. Kada čovek rastvori (diskreira) te sekundarne tvorevine, onda dolazi do oslobađanja uma i ekspan­zije svesti, a čovek dospeva u stanje koje pogoduje rešavanju datog problema.

Zvuči komplikovano u teoriji, ali ne i u praksi. U praksi se osnovna vežba sasto­ji iz pet tačaka koje čine formulu Rastvaranja, nakon čega sledi faza Kreiranja že­ljene tvorevine (sposobnosti, stava, identi­teta, želje):

1. Identifikuj se i doživi u potpuno­sti. U ovoj fazi rada na određenoj kreaciji potrebno je pretopiti se kreacijom, „osetiti je do kraja". To zahteva odbacivanje sva­kog otpora koji se javlja u obliku verovanja, ubeđenja, osećanja, emocija, ideja, identiteta, vremena, prostora ili mase. Ukratko, cilj prve faze je oslobađanje po­tisnutih sadržaja kroz svesno doživljava­nje i potpuno emocionalno uživanje.

2. Definiši krajnje granice. Svaka kreacija poseduje neki oblik, oivičen gra­nicama, u jednom ili više beskonačnih kontinuuma realnosti, vremena, prostora i energije. Svaki bol i osećanje poseduje izvesnu formu. Sve misli, ideje, ubeđenja i impresije poseduju forme. Samo je čista svest bez granica i bez forme. Ova faza podrazumeva uočavanje oblika određene kreacije i proširivanje do njenih krajnjih granica.

3. Imenuj bez procenjivanja. Kada imenujete neku određenu kreaciju bez procenjivanja, vi tada prestajete da usmeravate svoju pažnju na nju. Odjednom kreacija postaje ono što jeste i što je oduvek bila. Ona kod vas više ne izaziva reakciju. Ta kreacija vas više niti privlači niti odbija. Vi ste odvojeni od nje.

4. Odvojite se od kreacije. Veoma jednostavno, prestanite da se poistovećujete sa kreacijom. Posmatrajući kreaciju, recite: „To nisam ja, to sam ja stvorio."

5. Diskreirajte (rastvorite) kreaciju. Neku kreaciju koja se neprekidno auto­matski obnavlja potrebno je ponekad is­ključiti. U stvarnosti ništa ne opstaje niti istrajava: sve što postoji stvoreno je u sa­dašnjem trenutku.

Diskreirati (rastvoriti) znači prestati stvarati nešto. Tu nema ulaganja napora, to je zaustavljanje već postojećeg toka energije. Na primer, kada ugasite svetio, vi jednostavno zaustavljate, prekidate ili ukidate energiju svetlosti. Vi diskreirate svetlost. Lišena „kreativne energije" neželjena tvorevina (ili kompleks) iščezava, raspršava se i isparava, izduvava se i nestaje, gu­bi se, rastura, pretvara se u paru.

Ako postoji nešto što isprva ne može da se rastvori (Palmer to naziva perzistentnom masom) to je zato što još uvek po­stoji nepoznati izvor kreativne energije za koji tek treba da se preuzme odgovornost.

6. Stvorite ono što želite. Odredite šta biste u stvarnog voleli da doživite prepuštajući se vođstvu razigrane mašte. Potvrdite željenu realnost u sadašnjem vremenu. (Na primer: „Posedujem unu­trašnji mir").

Saopštite potvrdu kao izvornu tvorevi­nu i obradite sve sumnje ili zadnje misli formulom rastvaranja, sve dok tu realnost ne doživite ili vam se ne ukaže ponovljena prilika u kojoj se ta realnost može ostvari­ti.