Da li su iskustva neophodna, čas 12

Takozvana „duhovna iskustva“, ukoliko su pozitivna i inspirativna, mogu da nas dodatno poguraju, pomognu nam da istrajemo u praksi. Ponekad, međutim, tragaoci u meditaciji dožive nekakvo „iskustvo“ i toliko se zakače za njega da mesecima ne mogu ili neće da idu dalje.

Ljudi „doživljavaju“ svašta: od igre svetlosti i boja, preko neobičnih telesnih senzacija (treperenja, uvrtanja, osećaja lakoće i sl) pa do raznih „vizija“. I onda, umesto da nastave sa praksom i idu dalje, ma kakvo iskustvo da su doživeli, kao što se uvek savetuje onima koji meditiraju, počnu da previše razmišljaju i troše vreme i energiju u pokušaju da „razumeju“ šta je to što su doživeli. Ponekad čak počnu da idu od instruktora do instruktora, od centra do centra, postavljajući isto pitanje, ali retko kad dobiju zadovoljavajući odgovor, pošto niko ne može da protumači naše lično iskustvo osim ukoliko i sam nije doživeo potpuno istu stvar, a to se retko dešava. Ponekad se čak tragaoci toliko vežu za svoja iskustva da se njihova praksa pretvori u „jurenje iskustava“. A kad duže vreme ne dožive ništa posebno, ništa spektakularno, to može toliko da ih razočara da odustanu od svoje prakse.

Sa striktno duhovne tačke gledišta, iako nam iskustva pomažu, kako kaže moj učitelj Šri Činmoj, za postizanje krajnjeg cilja ona nisu neophodna. Sam napredak koji doživljavamo kada redovno meditiramo, konkretna promena nabolje koju vidimo u sebi i u svojim odnosima sa svetom jeste jedno solidno i pouzdano iskustvo. Napredak je kao putovanje: delom idemo kroz predele pune cveća, plodova i divnih pejzaža, a delom idemo kroz sušne i sparušene krajeve ili kroz potpuno ogolelu pustoš. Ipak, sve dok idemo napred, prema svom cilju, uopšte nije bitno kakav je krajolik kroz koji prolazimo.

Meditacija nas otvara da budemo prijemčiviji i jasnije vidimo ispoljavanje više istine i više svesti u naizgled običnim, svakodnevnim zemaljskim zbivanjima. Ona nam pomaže da uvidimo svrhu i smisao u gomili naizgled nepovezanih i zbrkanih stvari koje nam se događaju i koje nas okružuju. A kad jasno sagledamo da sve to ima neku svrhu, i da u tom složenom planu mi imamo svoje tačno određeno mesto i igramo svoju ulogu predodređenu sa viših planova – zar to nije sjajno iskustvo, jedno od najboljih koje možemo da imamo?

I za kraj, kao i obično, praktična vežba.

Hodočašće do sunca. Da biste brže napredovali, razmišljajte o suncu, i o sebi kao o hodočasniku koji trči ili leti ka suncu. ili, možete da zamislite sunce u sebi koje je izuzetno, izuzetno lepo – beskrajno lepše i moćnije od spoljašnjeg sunca. Osetite da, kao hodočasnik, trčite što brže možete, i što brže trčite, to više lepote, više moći, više svetlosti, više ljubavi, više naklonosti vidite u svom unutrašnjem suncu. Što brže trčite ka suncu, to se više uvećavaju njegove božanske osobine, a istovremeno one vas dozivaju. Unutrašnje sunce ima sve te božanske osobine: ljubav, nežnost, slatkoću, naklonost, brižnost i dako dalje. Ako budete mogli da vidite sebe kao hodočasnika koji trči ka suncu, moći ćete veoma brzo da napredujete. (Vežba preuzeta iz knjige Šri Činmoja, „101 tehnika meditacije“)

Do sledećeg nastavka,
Srdačno vaš,
Vyavasaya    
www.meditacija.org