Teranje oluje

Okačene na grede ispod krova, na vetru su se ljuljuškale veze biljaka ubrane na Svetog Jana. Vetar se igrao njima, ljuljao ih čas desno, čas levo, a nekoliko puta su se suve ivice izbledelih cvetova usled snažnog naleta vetra okrenule i udarile o zid kuće. Jakub je sedeo ispod njih, prateći njihovo kretanje. Bio je na istom mestu svakog dana ako bi mu vremenske prilike to dozvoljavale, a tamo je sedeo čekajući da se Dora vrati iz škole. Sam nije napuštao Bedovu i tu je ostajao po ceo dan sa Surmenom, koja je dole, do Hrozenkova, išla veoma retko. Nije imala zašto da ide tamo, sem da poseti crkvu i ode u kupovinu. Svi su dolazili k njoj, a ono što joj je bilo potrebno, donosili su joj.

Dora se polako penjala gore. Već iz daljine je videla kako joj Jakub maše. Kolena je bio privukao čak do brade, jednom rukom ih grleći a drugom snažno mašući po vazduhu. Dora je odgovorila na mahanje i požurila gonjena vetrom koji joj je udarao u leđa.

Spremala se oluja pa je, iako je bilo tek po podne, Žitkova lagano tonula u sumrak. U svakom trenutku su mogle da se očekuju prve kapi kiše.

„He – e”, umesto pozdrava rekao je Jakub kada je konačno stigla do bašte ispred kuće i klimnuo glavom prema Hrozenkovu. Dora se okrenula i shvatila šta je do sada tako pažljivo posmatrao. Pratio je njen dolazak ali i neprestano gomilanje olujnih oblaka koji su se valjali nisko i preteći približavali. Jedan težak oblak se poput žive mase vrteo i komešao, nalik na opasno čudovište u stanju da začas upropasti sve što mu se nađe na putu. A na tom putu stajala je cela njihova strana žitkovskih zaravni. Bedova, Koprvazi, Hudaki, Rovne a na kraju i Černe.

„Huuu“, izdahnuo je Jakub i gurnuo bradu među kolena. Dora je u šoku ostala bez glasa.

Do njenih ušiju dopirala je udaljena zvonjava malog crkvenog zvona, čiji zvuk je trebalo da rastera oluju. Neće mu to uspeti, sinulo je Dori u trenutku kada je na nadlaktici osetila hladan poljubac prve kapi kiše.

„Trebalo bi da uđemo unutra“, rekla je i pokušala da nagovori Jakuba da ustane.

Pogledao ju je iznenađeno, zavrteo glavom i srednjim od tri prsta pokazao na put, odakle je upravo dotabanala. Ponovo je pogledala. U središtu vihora koji se okomio na travnatu livadu ispod nje, među lastama koje su uznemireno bežale od nevremena, ugledala je žensku priliku u blistavobeloj nošnji. Nad glavom je držala drečavu maramu, koja je jedva mogla da je odbrani od kiše.

Bila je to jedna od susetki koja je sigurno išla Surmeni. Dora je ušla u kuću da bi je pozvala, ali tamo nije bilo nikoga. Zbacila je torbu sa leđa i vratila se kod Jakuba.

„Gde je teta?“, upitala je.

Jakub je zbunjeno vrteo glavom. Vetar je toliko ojačao, da mu se kosa uvijala i ličila na krake meduze.

„Surmena!“, do njih je stiglo dozivanje ženskog glasa.

Malo kasnije, na njihov prag je stala zadihana Baglarka. „Deco, gde je Surmena?“, upitala je.

„Ne znamo“, rekla je Dora sležući ramenima, a isto je uradio i Jakub.

„Ovo je strahota“, Baglarka je klimnula glavom prema oluji. „Sad je svuda izniklo, samo da nam grad ne pomlati sve“, vrtela je očajnički glavom. „Da nismo uložili toliko truda i vremena koje smo odvajali da bismo posle sveg posla išli još i na polje, ne bih ništa rekla. Sa ovakvom božijom kaznom već sledeće godine neće biti ništa da se zaseje. Gde je Surmena, deco... Da nije kod stoke?“

Iako je Dora u to sumnjala, jer bi svakako došla na njihove pozive, ipak je ustala i obišla kuću da bi je potražila. Nije nikoga našla. Krava je nervozno hodala po štali, a njeno tele se bokom trljalo o grubi malter unutrašnjeg zida. Pogladila ih je po glavi i pažljivo zatvorila vratanca za sobom, da životinje u strahu od oluje ne bi pobegle napolje.
Dok je izlazila iz štale, pogled joj je pao na kosinu koja se uzdizala nad kućom. U sredini je stajala sićušna ženska prilika. Dora je krenula malo iznad štale da bi bolje videla, a onda je s čuđenjem ustanovila da je osoba koja stoji nasred kose bila baš Surmena. Nagnuta pod pravim uglom i izgledalo je kao da bi svakog trenutka mogla da odskoči i da se otkotrlja dole.

Stajala je tamo i ljuljala se, jedva održavajući ravnotežu uprkos snažnim udarima vetra.

Dora više nije oklevala i potrčala je nagore prema njoj, pitajući se zašto stoji tamo sa podignutim rukama u susret nailazećoj oluji i prvim naletima kiše. Da nije poludela?

Pentrala se pomažući se usput i rukama, bacajući za sobom buse¬nje za koje se hvatala da bi stigla brže. „Tetice!“, sve vreme je vikala.

Ali, Surmena je stajala visoko iznad nje i nije je primećivala. Njena pažnja je bila usmerena u daljinu, negde iznad Hrozenkova, prema samoj unutrašnjosti te tame.

Dora je požurila. Bilo je jasno da će naleti vetra koji su joj sada udarali s leđa i pomagali joj, uskoro doneti oluju. Trudila se najbolje što je mogla, pentrala se sve više i uskoro je bila već tako blizu da je mogla da vidi Surmenino lice.

To ju je toliko zaprepastilo da je za trenutak zastala, zapanjeno posmatrajući taj okrutni izraz lica, koji nikad ranije nije videla kod nje.

„Tetice!”, pozvala je ponovo. Ništa. Nijedan Surmenin pogled u njenom pravcu. Umesto toga, polako je počela da podiže ruke i to je izgledalo kao da je htela da zagrli nailazeću katastrofu, koja će im pokazati do sada neviđenu snagu pustošenja. U tom trenutku počela je nešto da mrmlja, ali joj je vetar nosio reči, tako da do Dore nije ništa stizalo.
Prešla je još nekoliko koraka pre nego što se vetar obmotao oko nje i neočekivanim naletom gurnuo je sa leđa. Uplašeno je sela na zemlju, dok joj je glavom proletela misao šta bi bilo ako bi se njeno nemoćno telo otkotrljalo po kamenju i slami pre nego što bi ga dole zadržao panj od stare lipe, pravo ispred štalskih vrata. Snažno se držala za velike snopove trave upirući pogled na gore, prema Surmeni.

Izgledalo je kao da igra i da se toliko zbližila sa vetrom da se više nije borila da održi ravnotežu. Umesto toga, kružila je kukovima a rukama grlila vazdušnu struju. Na početku svakog kruga, pred sobom je spajala dlanove kao da u njih nešto hvata, a onda naglim pokretom iznad svoje glave slala to nazad, odakle je došlo. I zaista, oko Surmene je u polukrug počela da se talasa trava podražavajući njene pokrete, tako da je bilo jasno da se vetar okreće upravo oko nje.

Ka iznenađenoj Dori, obrnuti smer vetra počeo je da donosi odlomke reči, ali to su bile reči za nju sasvim nerazumljive, dozivanje nekoga koga nije poznavala, skriveno u pesmi koju nikada ranije nije čula.

„ ... protivim se Oče nebeski, Bože svemoćni, protivim se Sinu njegovom najmilijem, protivim se i vama Duhu sveti! Hagios, Oteos, Ishiros... Sveti, sveti, sveti, Gospod Bog domaćina... Puna su nebesa i zem¬lja svečanosti Tvoje i slave Tvoje!“

Dora se upinjala da čuje i sa nevericom buljila naviše prema Surmeni, koja je počela širokim pokretima da se krsti od neba ka zemlji, pa onda s leva nadesno... Njeno obraćanje i bajanje se nastavljalo.
...Ovo mračno, mutno i olujno zaleđe, kao i svi poroci u njima, štetni grad, gromovi i munje... molimo, odagnaj i opozovi, Bože svemogući!

Vetar je i dalje kovitlao praveći kolutove po kosini i odnoseći sa prašinom  uvis stabljike suve trave i pokidane livadske cvetove. Dorine oči i usta behu puni prašine.

„ ... zaklinjem vas sudnjim danom i svemogućim Bogom, da odagnate ovaj grad od zasada i bašti na planine, stene, šume a vodu da okrenete, tamo gde niko ne sadi, ne seje, ne kalemi.“

U tom trenutku je Doru naglo poneo tako snažan vetar, da nije uspela da se zadrži ni hvatajući se za busenje trave. Ostalo joj je u rukama, dok je na leđima sletela nekoliko metara niže. Pred očima joj se smračilo, mogla je jedino da vikne od straha. Već je videla da će je vetar oduvati kao slamku, sasvim nemoćnu... Njeno klizanje je zaustavio kamen. S bolom je naletela na njega a iz očiju su joj grunule suze.

„Upomoć!“, trudila se da nadjača vetar. „Upomoć!“

Ali, Surmena se nije ni pomerila a oko nje nije bilo u blizini nikoga. Sa očajanjem se pribila uz kamen uvlačeći glavu među ramena u želji da se sakrije pred kovitlacem, pred travom i granama koje su letele i šibale je u lice. Htela je nekako da se otrese od straha koji joj je izazivala oluja. U tom trenutku joj ništa drugo nije palo na pamet, sem molitve.
„Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje…“ – izbacivala je iz sebe, na ivici plača. Nije prestajala ni kad joj je prašina napunila usta, ni kad se zakašljala.

„... kako na nebu, tako i na zemlji...“

Iznad glave joj se zavrteo kovitlac prašine, ali najsnažniji deo ju je preskočio. Reči su joj i dalje izlazile iz usta, prvo tiho, onda glasnije, a na kraju je vikala svom snagom, sasvim van sebe: „I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo grešnicima našim...”

A onda se vetar još jednom uskovitlao, malo oslabio pa onda ponovo ojačao, da bi se naglo okrenuo skoro kao sam protiv sebe i u naglom naletu stao, smirivši se.

Dorin glas se u nastaloj tišini spojio sa Surmeninom vikom, glasom koji je bio u dlaku isti: „… I oslobodi nas od zla… Duh sveti, jedini Gospod, zauvek. Amin!“

I sve je bilo gotovo. Kao čarobnim štapićem, vihor je nestao. Dora je sela i zbunjeno posmatrala. Bilo je očigledno da se oblaci povlače i da se njihova zastrašujuća tama podiže i pomera prema divljim šumama planine Kikule, iza Hrozenkova, daleko od Žitkove.

Gledala je zbunjeno za njima. Šta to treba da znači?

„Hajde, kreni, ustani“, nagla se nad njom zadihana Surmena. Uzela je Doru ispod ramena i pomogla joj da stane na noge. Ruka joj se tresla, a kad se okrenula prema njoj, Dora je opazila da joj je lice ophrvano umorom.
Naslonile su se jedna na drugu i polako silazile. Od štale je prema njima radosno mahala Baglarka, oko nje je galamio Jakub.

„Surmena, uspela si, uspela si! Ti si tu oluju oterala!“, dovikivala im je veselo u susret.

„Ovog puta, bila je to i njena zasluga”, dodala je Surmena i klimnula glavom prema Dori, kad ju je Baglarka zagrlila.
Surmena se te večeri opila više nego obično.

Odlomak iz fascinantne knjige “Boginje sa Žitkove” Kateržine Tučkove. Knjiga opisuje stvarne događaje iz savremene češke istorije. Žitkovske boginje vekovima su prenosile svoje znanje sa kolena na koleno. Ove nadarene žene, koje su autentično postojale u oblasti Belih Karpata, nazivali su boginjama jer su bile u stanju da se povežu sa Bogom i mole za Njegovu pomoć. I ta magija im je uvek uspevala... Na taj način su lečile, izazivale ljubavne čarolije i uticale na vremenske prilike. Autentičnost njihovog postojanja zabeležili su i policijski dosijei pošto su te narodske okultkistkinje u komunistička vremena proglašavane – narodnim neprijateljima.

Opširnije o knjizi pogledajte ovde.