Ispravno i pogrešno opažanje i delovanje

Jedan važan pojam iz Patanđalijevih „Joga sutri“ tiče se načina na koji opažamo stvari i objašnjava zašto u životu uvek upadamo u teškoće. Ako umemo da stvorimo te probleme, možemo takođe i da naučimo kako da ih se oslobodimo. Kako radi naše opažanje? Mi često utvrdimo da smo sagledali neku situaciju „ispravno“ i delujemo u skladu sa tim opažanjem. U stvarnosti smo, međutim, obmanuli sebe pa zato naša dela mogu doneti nevolju nama samima ili drugima. Isto je tako teška situacija u kojoj sumnjamo u naše razumevanje neke situacije kada je ono u stvari ispravno, pa zbog toga ne preduzimamo ništa, iako bi bilo povoljno da to uradimo.

„Joga sutre“ koriste termin avidja da opišu ta dva kraja u spektru iskustva. Avidja bukvalno znači „neispravno razumevanje“ i opisuje pogrešnu percepciju ili pogrešno poimanje. Avidja meša grubo sa suptilnim. Suprotno od avidje je vidja, „ispravno razumevanje“ („Joga sutre“, 2.3-5).

Sad, šta je ta avidja koja je tako duboko ukorenjena u nama? Avidja se može razumeti kao nagomilani rezultat mnogih nesvesnih dela, dela i načina opažanja koji su se mehanički odvijali godinama. Kao posledica tih nesvesnih reagovanja, um sve više i više postaje zavisan od navika, sve dok nam jučerašnja dela ne postanu današnje norme. Takvo formiranje navika u našem delanju i opažanju se naziva samskara. Te navike prekrivaju um avidjom, kao da pomračuju jasnost svesti prekrivajući je nekim tankim slojem.

Ako smo sigurni da ne razumemo jasno datu situaciju, mi uglavnom ne postupamo odlučno. Ali, ako nam je razumevanje jasno, delovaćemo i to će biti dobro za nas. Takvo delovanje izvire iz dubokog nivoa percepcije. Za razliku od toga, avidju karakteriše površno opažanje. Ja mislim da sam nešto video ispravno, pa preduzimam određenu akciju, a kasnije moram da priznam da sam pogrešio i da se moja dela nisu pokazala kao korisna. Dakle, mi imamo dva nivoa opažanja: jedan je duboko u nama i oslobađa nas tog prekrivača avidje, drugi je površan i zamračen je avidjom. Baš kao što je naše oko providno i jasno i ne treba da bude zamrljano ukoliko hoće da tačno vidi boje, tako i naše opažanje treba da bude kao kristalno jasno ogledalo. Cilj joge je da smanji taj prekrivač avidje kako bismo postupali ispravno.

Grane avidje

Mi retko imamo neposredan i direktan osećaj da je naše opažanje pogrešno ili pomračeno. Avidja se retko ispoljava kao sama avidja. Uistinu, jedna od karakteristika avidje je da ona ostaje skrivena od nas. Lakše je utvrditi karakteristike ogranaka avidje. Ako primetimo da oni žive u nama, onda možemo da prepoznamo prisustvo avidje.
Prvi ogranak avidje je ono što često nazivamo egom. On nas navodi na misli kao što su: „Moram da budem bolji od drugih ljudi“, „Ja sam najveći“, „Znam da sam u pravu“. Taj ogranak se u „Joga sutrama“ naziva asmita.
Drugi ogranak avidje se izražava postavljanjem zahteva. Taj ogranak se naziva raga. Mi hoćemo nešto danas zato što je to bilo prijatno juče, a ne zato što nam je to zaista potrebno danas. Juče sam popio čašu voćnog soka koja je bile veoma ukusna i dala mi je energiju koja mi je trebala. Danas nešto u meni kaže: „Želim još jednu čašu tog slatkog soka“, čak i ako mi ona nije zaista potrebna danas, pa možda ne bi ni bila dobra za mene. Mi želimo stvari koje nemamo. Ono što imamo nam nije dovoljno pa hoćemo više toga. Hoćemo da zadržimo ono što nam se traži da damo. To je raga.

Dveša, treći ogranaka avidje, na određen način je suprotan ragi. Dveša se ispoljava odbijanjem stvari. Imamo neko teško iskustvo i plašimo se da ga ponovimo, pa odbijamo ljude, misli i okolinu koji imaju veze sa tim iskustvom, pretpostavljajući da će nam ono opet doneti bol. Dveša takođe čini da odbacujemo stvari koje nam nisu poznate, čak i ako sa njima nemamo nikakvih doživljaja, negativnih ni pozitivnih. Ti oblici odbacivanja su izrazi dveše.
Na kraju, tu je abiniveša, strah. To je možda najskriveniji aspekt avidje i njegov izraz nalazimo na mnogim nivoima našeg svakodnevnog života. Osećamo se nesigurno. Sumnjamo u naš položaj u životu. Plašimo se da će ljudi prosuđivati o nama negativno. Osećamo se nesigurno kad je naš način života poremećen. Ne želimo da ostarimo. Sva ta osećanja su izrazi abiniveše, četvrtog ogranka avidje.

Ta četiri ogranka avidje, pojedinačno ili zajedno, pomračuju naše opažanje. Kroz njih je avidja stalno aktivna u našem nesvesnom umu i kao posledica te aktivnosti na kraju se osećamo nezadovoljno. Na primer, ako se asane vežbaju u razredu, skloni smo da se poredimo sa drugima. Mi primetimo ako je neko savitljiviji od nas, i to poređenje stvara nezadovoljstvo. A opet, vežbanje asana nije sportsko nadmetanje. Samo to što neka osoba može da se savije napred više nego neka druga, ne znači obavezno i da je ona naprednija u njenoj praksi joge. Takva poređenja vode zadovoljstvu koje se oslanja na osećanje superiornosti, ili nezadovoljstvu koje izvire iz osećanja inferiornosti. Takvo nezadovoljstvo nas često toliko pritiska da nas neprekidno opseda i ne ostavlja nas na miru. U oba slučaja poreklo naših osećanja ostaje skriveno od nas. Daću vam još jedan primer žilavosti avidje. Pretpostavimo da sam načinio neku grešku u diskusiji koja se tiče „Joga sutri“. Obično bih priznao grešku i izvinio se. Ovog puta, kad moj prijatelj kaže da je moje mišljenje o tom velikom tekstu pogrešno, ja duboko u sebi osetim bol. Osećam se bolesno. Možda, pod uticajem asmite, pokušavam da dokažem da moj prijatelj greši, a da sam ja u pravu. Ili me abiniveša može naterati da se potpuno povučem iz te situacije. Na oba načina, ja odbacujem to što je izazov za mene, umesto da prihvatim kritiku i naučim nešto iz te situacije.

Tekst preuzet iz knjige T. K. V. Desikačara "Srce joge", Oopširnije o knjizi pogledajte ovde.