Đainizam

„Ekologija i drevno indijsko nasleđe”.

Ovi izvodi o đainskoj filozofiji uzeti su iz uvodnog izlaganja Njegove Ekselencije dr L. M. Singvija, visokog komesara za Indiju u Velikoj Britaniji, na Konferenciji o religijama i očuvanju sredine, održanoj u Atamiju u Japanu, 7. aprila, 1995.

Premisa đainske religije je da je cilj ljudskog života oslobođenje, koje se definiše kao savršeno znanje, savršena intuicija i večno blaženstvo. Put do oslobođenja popločan je prosvetljenim pogledom na svet, prosvetljenim znanjem i prosvetljenim ponašanjem.

Đainska teorija znanja, poznata kao anekantavada ili doktrina mnogostrukih aspekata, opisuje svet kao mnogostranu i stalno promenljivu stvarnost sa bezbrojnim različitim gledištima, koja zavise od vremena, mesta, prirode i stanja posmatrača i onoga što se posmatra. Ova doktrina i disciplina nenasilja su doveli do doktrine syadvada ili relativnosti, koja tvrdi da je istina srazmerna različitim gledištima (nayas). Ono što je istinito sa jedne tačke gledišta, otvoreno je za ispitivanje sa druge. Apsolutna istina ne može da se obuhvati ni sa jednog pojedinačnog posebnog gledišta, jer je apsolutna Istina konačni zbir svih različitih gledišta koja čine univerzum.

Pošto je ustoličen u doktrinama anekantavada i syadvada, đainizam ne posmatra univerzum sa antropocentričnog, etnocentričnog ili egocentričnog gledišta. On uzima u obzir gledišta drugih vrsta, ostalih zajednica i naroda, kao i drugih ljudskih bića.

Prema đainskoj tradiciji, maksimalno uzdržavanje od nasilja je vrednost od najveće važnosti i temelj je svih ostalih vrlina. Samouzdržavanje je obeležje nenasilja. Samilost i duboko poštovanje prema životu su pribežište đainskog traganja za Mirom, Skladom i Ispravnošću, zasnovanog na duhovnoj i fizičkoj simbiozi i osećaju odgovornosti i uzdržavanja poniklom u etičkom principu uzroka i posledice.

Mada je izraz “ahimsa” iskazan u negaciji (a - ne, himsa - nasilje), on je utemeljen na mnoštvu pozitivnih ciljeva i dela koji imaju veliku primenljivost na savremenu brigu za očuvanje prirodne sredine. Ahimsa je jedan vid daye (samilosti, empatije i milosrđa), koju veliki đainski učitelj opisuje kao “dobrostivu majku svih bića” i “eliksir za one koji lutaju u patnji usred okeana uzastopnih ponovnih rođenja’’. Điva-daja znači voditi brigu i deliti sa svim živim bićima, negujući ih, štiteći i služeći im. To iziskuje univerzalno osećanje prijateljstva (maitri), univerzalno opraštanje (kshama) i univerzalnu neustrašivost (abhaya). Zbog toga, đaini, bilo da su monasi, monahinje ili domaćini, molitveno i iskreno potvrđuju da su im srca ispunjena opraštanjem prema svim živim bićima, da žude za prijateljstvom svih živih bića, da su im sva bića poklonila svoje prijateljsrtvo i da u njihovim srcima nema ni najmanjeg osećaja otuđenosti ili neprijateljstva ni prema kome i ni prema čemu. Oni se takođe mole da opraštanje zavlada širom sveta i da sva živa bića mogu da se staraju jedna o drugima.

Značajno je da je đainska tradicija, baš kao i vedska i budistička, uspostavila principe ekološkog sklada pre mnogo vekova, ne zato što je primećeno da svet hrli u neizbežnu propast ili uništenje prirodne sredine, niti zbog neke neposredne utilitarističke nužnosti, već zbog svog traganja za duhovnom i fizičkom simbiozom, sintetizovanom u sistemu etičke budnosti i moralne odgovornosti.

Đainska ekološka filozofija je doslovno srodna po značenju sa principom ahimse (nenasilja) koji se kroz đainsku tradiciju provlači kao zlatna nit. Nenasilje je vrhunska religija i glavna tema đainske tradicije. Gospod Mahavira je istinom i disciplinom ahimse uneo novu svetlost u večnu potragu duše i rekao je:

“Nema ničeg tako malog i suptilnog kao što je atom, niti bilo kakvog elementa toliko prostranog kao univerzum. Slično tome, nema suptilnije osobine duše od nenasilja i vrline duha veće od dubokog poštovanja prema životu.”

Ahimsa je princip samilosti i odgovornosti. Treba da se praktikuje ne samo prema ljudima, nego i prema svim ‘ivotinjama i prirodi. Đainski spisi nam kažu:

“Stoga Arhati (Uvaženi) prošlosti, sadašnjosti i budućnosti besede, savetuju, objavljuju, predlažu i propisuju jednoglasno: Ne povređuj, ne zlostavljaj, ne pritiskaj, ne porobljavaj, ne vređaj, ne kinji, ne muči i ne ubij nijedno stvorenje niti živo biće.”

Obuzet teorijom karme i selidbe duša, Mahavira sažeto izlaže načelo svoje filozofije samilosti i nenasilja kada kaže:

“Ti si to što se spremaš da udariš, povrediš, uvrediš, kinjiš, proganjaš, mučiš, zarobiš ili ubiješ.”

Isti ovaj osećaj samilosti i nenasilja je osnova drevnog đainskog aforizma iz svetih spisa, Parasparopagraho Jivanam (Sav život je međusobno povezan uzajamnom podrškom i međuzavisnošću). Gospod Mahavira je objavio duboku ekološku istinu za sva buduća vremena rekavši:

“Onaj ko zanemaruje ili se oglušuje o postojanje zemlje, vazduha, vatre, vode i vegetacije, oglušuje se o sopstveno postojanje, koje je sa njima u sprezi.”

Đainisti ne priznaju da je tvorac univerzuma neki inteligentni prvobitni poriv. Đainska teorija je da univerzum nema početka ni kraja. On potiče od đive (jiva) i ađive (ajiva), dve trajne, nestvorene, nezavisne kategorije koje istovremeno postoje. Svest je điva. Ono što nema svest je ađiva. Ađiva ima pet bitnih činilaca: Dharma (sredstvo kretanja), Adharma (sredstvo odmaranja), Akasha (prostor), Pudgala (materija) i Kala (vreme).

Pudgala (materija) ima oblik i sačinjena je od pojedinačnih atoma (paramanu) i konglomerata atoma (skanda) koji mogu da se vide, čuju, omirišu, okuse i/ili opipaju. Prema đainistima, energija, ili pojave zvuka, tame, senke, vrućine, svetlosti i tome slično, nastali su od konglomerata atoma.

Điva (duša) nema oblik, ali za vreme svog svetovnog trajanja, zaodenuta je telom i postaje podložna uticaju karmičke “prašine” (ashrava). To su suptilne materijalne čestice koje duša privlači usled svojih svetovnih aktivnosti. Ašrave vezuju dušu za fizički svet sve dok ne dovedu do karmičke posledice, kada otpadaju “kao zrelo voće”, ali do tada su ostala dela već privukla još ašrava na dušu.

Sa izuzetkom Arihanta (Večno-Savršenih) i Siddha (Oslobođenih), koji su razvejali strasti koje proizvode “lepak” za ašrave, sve duše su karmički vezane za univerzum. One prolaze kroz neprestani ciklus smrti i ponovnog rođenja u ličnoj evoluciji koja naposletku može da dovede do mokše (Moksha, večno oslobođenje). U ovom ciklusu postoji bezbroj duša na različitim nivoima ličnog razvoja: zemna tela, vodena tela, vatrena tela, vazdušna tela, biljna tela i pokretna tela u rasponu od bakterija, insekata, crva, ptica i većih životinja do ljudskih bića, paklenih bića i nebeskih bića.

Đainska teorija evolucije se zasniva na gradiranju fizičkih tela koja imaju duše prema stepenu čulnog opažanja. Sve duše su jednake, ali su vezane različitom količinom ašrava (karmičkih čestica) koje se odražavaju u vrsti tela koje nastanjuju. Najniži oblik fizičkog tela jedino ima čulo dodira. Drveće i vegetacija imaju osećaj dodira i stoga su kadri da dožive prijatnost i bol, i imaju duše. Mahavira je podučavao da je samo onaj ko je shvatio ozbiljan gubitak i štetu koju prouzrokuje uništavanje biljaka i drveća, razumeo i smisao i korist dubokog uvažavanja prirode. Čak i metali i kamenje mogu da imaju ‘ivot u sebi i ni prema njima ne bi trebalo biti bezobziran.

Iznad jednočulnih điva su mikroorganizmi i male životinje sa dva, tri i četiri čula. Još su više po redosledu đive sa pet čula. Najviši stepen životinja i ljudskih bića poseduje i racionalnost i intuiciju (manas). Kao visokorazvijena životna forma, ljudska bića imaju veliku moralnu odgovornost u svom međusobnom delovanju i u svom odnosu prema ostatku univerzuma. Ovakvo poimanje života i njegova večna saglasnost, u kome ljudska bića poseduju neibežnu etičku odgovornost, učinili su đainsku tradiciju kolevkom vere u harmoniju i zaštitu čovekove okoline.

Đainska tradicija naveliko ističe celovit kodeks ponašanja, asketski i precizan za monahe (Mahavrata), ali relativno umeren i prilagodljiv za domaćine (Anuvrata). Pet vrata (zaveta) u đainskom kodeksu ponašanja su:

- nenasilje u misli, reči i delu,
- tražiti i govoriti istinu,
- ponašati se čestito i nikada ne uzeti ništa na silu ili krađom,
- praktikovati uzdržavanje i čednost u misli, reči i delu,
- praktikovati neželjenje sticanja

Zavet ahimse je prvi i stožerni zavet. Ostali zaveti mogu da se posmatraju kao vidovi šireg pojma ahimse koji zajedno čine celovit kodeks ponašanja u pojedinačnom traganju za smirenošću i tri dragulja (ratnatraja) ispravne vere, ispravnog znanja i ispravnog ponašanja.

U đainskom kodeksu ponašanja fundamentalno je jasno i izrazito isticanje pojedinačne odgovornosti prema jednom i svima. Zaista, čitav univerzum je sud sopstvene čovekove savesti. Kodeks je duboko ekološki u svom viševekovnom osnovnom smislu i praktičnim posledicama.

Ogrešenje o zavet nenasilja uključuje sve oblike zlostavljanja životinja i ljudi. Pre mnogo vekova, đainisti su kao zlehud osudili ustaljeni običaj da se bogovima žrtvuju životinje. Uopšte je zabranjeno podjarmljivati ‘ivotinje, sakatiti ih i bičevati, pretovarivati ih ili im uskraćivati odgovarajuću hranu i vodu. Ovaj nalog je izmenjen u odnosu prema domaćim životinjama utoliko što one mogu da budu vezane ili čak povremeno udarene, ali uvek samilosno, uz dužan obzir i bez ljutnje.

Osim što sebi dopuštaju razložno korišćenje jednočulnog života u formi biljaka, đainisti zbog hrane ili sporta radi ne bi svesno oduzeli nijedan život. Kao zajednica, oni su strogi laktovegetarijanci, koji ne koriste ni meso, ni ribu, ni jaja.

Pridržavajući se osnovnih zaveta, đainski svetovnjaci nastoje da živi životom umerenosti i uzdržavanja i da praktikuju apstinenciju i pokoru. Oni ne smeju neodmereno da rađaju decu, da ne bi preopteretili univerzum i njegove izvore. Podstiču se i redovni periodi posta radi samopročišćenja.

Pri korišćenju zemaljskih izvora, đainisti se upravljaju prema “pčeli koja siše med u cvetovima drveta ne povređujući cvet i jačajući sebe.” Potrebe treba da budu smanjene, želje obuzdane, a nivo potrošnje da se održava u razumnim granicama. Korišćenje ma kog izvora preko sopstvenih potreba i zloupotreba ma kog dela prirode smatra se oblikom krađe. Zaista, đainska vera ide za jedan radikalan korak dalje i objavljuje da su otpad i zagađivanje dela nasilja.

Gomilanje poseda i užitak iz ličnih razloga trebalo bi da budu smanjeni. Bogaćenje treba da ima filantropski cilj. Velikodušno davanje dobrotvornih priloga i ličnog vremena za projekte zajednice je deo obaveza đainskog domaćina. To objašnjava zašto su đainski hramovi i mesta hodočašća dobro obdareni i pod dobrom upravom. Osećaj društvene obaveze ponikao u religioznim učenjima je podstakao đainiste da osnuju i održavaju bezbrojne škole, koledže, bolnice, klinike, prenoćišta, hotele, sirotišta, mesta za oporavak i rehabilitaciju hendikepiranih, starih, bolesnih i ugroženih, kao i bolnice za pomoć pticama i životinjama. Bogatim pojedincima se savetuje da uvide da je njihovo bogatstvo preko izvesne mere suvišno i da treba da rukovode viškom kao zastupnici socijalne koristi. Pet osnovnih učenja đainizma i petostruki đainski kodeks ponašanja vekovima su u neprekinutom kontinuitetu duboko ukorenjeni u njegovim živim običajima. Oni svetu današnjice pružaju vremenski proveren oslonac sačinjen od moralnih zapovedi i uspešan plan puta za zajedničko putešestvije čovečanstva ka sveobuhvatnoj zaštiti okoline, miru i skladu u univerzumu.