Blistava svest vedske istine

U vedska vremena, ljudi su živeli sa prirodom i igrali se intuicijom. Savremeni svet živi u jalovoj pustinji uma i igra se sa osujećenjem tela i uništenjem vitala. U tim danima, život je bio jednostavan, a životni pristup Cilju neposredan. Danas je ljudski život zamršen, a čovek ima dva imena: beživotna mašina i zaglušujuća buka. Spontana intuicija bila je mudrost prošlosti. Neprestana sumnja je mudrost sadašnjosti. U vedsko doba ljudi su poznavali božansku umetnost samoodricanja i samoposvećenosti, kao što mi danas znamo ljudsko umeće samoveličanja i uništenja sveta.

Oni su najpre vodili računa o samousavršavanju, a potom o usavršavanju sveta. Oni su bili uvereni da će ih samodisciplina osloboditi. Mi osećamo da će nas samodisciplina ograničiti. Oni su znali da samodisciplina nije cilj, već način da se do cilja stigne, i da je taj cilj ananda, blaženstvo. Mi takođe znamo da samodisciplina nije kraj, već sredstvo da se on dosegne. Ali avaj, za nas je fatalni kraj samouništenje. Vedskim prorocima je bila potrebna sloboda. Sloboda je potrebna i nama. Za njih je sloboda bila samoposvećenje božanskom Životu i stalno prevazilazećem Onostranom. Za nas je sloboda da nametnemo drugim astvarnost svoje sopstvene moći.

Četiri Vede

Postoje četiri Vede: Rig Veda, Sama Veda, Jađur Veda i Atarva Veda. Rig Veda sadrži 10552 mantre. Mantra znači inkantacije, ili jednostavno, strofa. Sama Veda ima 1875 mantri, Jađur Veda 2086 i Atarva Veda 5978. Jedan broj rigvedskih stihova nalazi se i u preostale tri Vede. Većina vedskih mantri je u formi lucidne poezije, osim nekih koje su napisane u misaono prizivajućoj i ritmičkoj prozi. Vede sadrže najraniju poetsku i proznu literaturu ljudske duše koja traga, stremi i teži.

Onome ko misli da je vedska poezija primitivna, a vedska literatura beznačajna, nepogrešivo nedostaje bistrina uma. Kako to da primitivna poezija može celom svetu da ponudi tako uzvišenu i postojanu mudrost?

Telo vedske poezije je jednostavnost.
Životna snaga vedske poezije je iskrenost.
Um vedske poezije je jasnoća.
Srce vedske poezije je čistota.
Duša vedske poezije je svetlost.

Večna Istina i Večni Zakon

Vede se mogu proučavati na dva načina. Kada ih ispitujemo umom, stalno nas opominje neumoljiva predostrožnost savesti. Kada ih proučavamo srcem, neprestano dobijamo inspiraciju od samorodnog toka blistave svesti. Vedski sholastičar predstavlja dostignuće uma. Zaljubljenik u Vede predstavlja dostignuće srca. Sholastičar pokušava da zadovolji svet, a da sam prethodno nije zadovoljan. Zaljubljenik hrani svet svetlošću prosvetljujućeg ispoljavanja i Blaženstvom ispunjujućeg savršenstva.

U Vedama postoje dve reči podjednako važne kao i same Vede. To su Satja i Rita, večna Istina i večni Zakon. Ostvarenje i Istina se međusobno otelovljuju. Ispoljavanje i Zakon se međusobno ispunjuju. Ako ne živimo u Istini, ne možemo doseći Cilj. Ako ne sledimo Zakon, u Cilj ne možemo izrasti.

Vedski proroci prihvatali su tuđe zakone ne samo otvorenošću svojih srca, već i jedinstvom svojih duša. Oni su videli Jedno u mnoštvu i mnoštvo u Jednom. Oni apsolut nisu smatrali samo svojim vlasništvom.

Satyam eva jayate nanritam.
Samo Istina pobeđuje, a nikada laž.

Asato ma sad gamaya
Tamaso ma jyotir gamaya
Mrityor ma amritam gamaya
(Brhadaranyakopanishad, 1.3.28)

Vodi me iz nestvarnog u Stvarno.
Vodi me iz tame u Svetlost.
Vodi me iz smrti u Besmrtnost.

Nestvarnost je neistina, a Stvarnost je Istina. Satja se priziva čistim srcem. Rita se priziva neustrašivom životnom energijom. Ljubav prema Istini izvodi nas iz tame. Ljubav prema božanskom Redu odvodi nas iz ljudskog tela u božanski život.

Šri Činmoj, predavanje na Radcliffe College-u,
Cambridge, Masachusets
14. novembar 1972.