Prva žila Intenziva

Konrad, zvani Čarli, otac Čarlsa Bernera, tvorca Intenziva prosvetljenja, bio je građevinski inženjer. Zajedno sa Čarlsovom majkom bio je aktivan u pokretu čiji je cilj bio uspostavljanje svetske vlade koja bi upravljala po naučnim principima. Kao roditelji trudili su se da i svom sinu prenesu i usade naučni pogled na svet. Ipak, jednom kada mu se ukazala prilika, Čarli je poveo Čarlsa na put do Indije. Trenutak kada su došli do boravišta Ramane Maharšija ostavio je na Bernera neizbrisiv trag, a naročito Ramanine reči: „Pitanje Ko sam ja je sekira kojom se razbija ego.“ Mudrac sa Arunačale je bio izdanak loze advaita vedante, ponikle iz Veda, najstarijih duhovnih spisa ne samo Istoka već i celog sveta. Dovoljno je bilo samo njegovo prisustvo kojim je delovao na umove ljudi. I sam Ramana je govorio da se njegovo najvažnije učenje odvija u tišini. Nakon ovog susreta Berner je krenuo u potragu za prosvetljenjem.

Opisno pojašnjenje termina „prosvetljenje“ glasi: „identifikacija subjekta i objekta“, i upravo na ovaj način se o prosvetljenju govori u Vedama i upanišadama koje tumače svrhu veda.

Štaviše, najvažniјa karakteristika svekolike indijske religije i filozofije jeste potraga za metafizičkim jedinstvom. Traženje tog jedinstva kulminira u advaita vedanti, pa je naš prvi korak da sagledamo odakle potiče i šta je cilj ovog učenja.
Svima nam je znano da iznad ulaza u Apolonovo svetilište, u Delfima, piše Spoznaj samog sebe, ali je manje poznato da je indijska verzija ove izreke istog značenja, Atmanam viddhi, zapisana u Vedama, starija najmanje hiljadu godina. Smatra se da su Vede doneli sa sobom Arijevci iz prapostojbine u Indiju, gde su ih čuvali kao deo svog identiteta u novoj zemlji. Po predanju, mudraci su primili Vede od Boga i prenosili ih usmenim putem sve dok ih nije skupio i zapisao Vjasa, legendarni autor Mahabharate. Svaka veda, a ima ih četiri, u sebi sadrži upanišade, često u formi pitanja i odgovora učenika i učitelja, koje predstavljaju duhovnu osnovu celokupnog razvoja misli Indijskog potkontinenta.

***
Po mišljenju mistika i gnostika svih epoha i vera, jedini način da se čovek ponovo spoji sa Bogom jeste neposredno, lično iskustvo. Ono u čemu se njihova razmatranja razlikuju jeste put do cilja kojim je najbolje ići.

Druga polovina XX veka iznedrila je svoj specifičan način, do tada nepoznat, Intenziv prosvetljenja. Kao uvod u to kako izgleda učestvovati na Intenzivu poslužiće nam jedan lep izveštaj, ili kako bi Njegoš rekao „iskra nebeska ljubavi“, mladog zanatlije iz brđanskih predela Crne Gore, sa njegovog prvog četrnaestodnevnog Intenziva prosvetljenja.

***

(Odlomak iz izveštaja jednog učesnika intenziva)

...Ustao sam iz postelje uz riječi Majstora da je atmosfera takva da se mogu otkačiti za dva sata ako pošteno radim i budem otvoren. A ja sada radim, otvoren sam, plačem li plačem, iznosim gadosti, užas. Počinje radna meditacija i ja dobijam da čistim korov u bašti. Dok čistim, kao da čistim korov sa sebe. Odjednom tako čučeći utonem u zemlju, ne postojim, ali zato mi jedan običan cvijet postaje savršen i ne skidam oči sa cvijeta. Baš je savršen. Pun sam ljubavi, radim komunikaciju sa jednom učesnicom, volim sve, samo ponavljam ljubav, ljubav, ljubav. Kažem ljubav i nemam šta više da kažem. Odjednom me Majstor zove i pita me šta je to bilo. Ja mu kažem da je cvijet savršen, a on me pita kako ga doživljavam. Ponovo kažem da je savršen cvijet, ali to me šokira i držim se rukama za Majstora.
A Majstor mi onda kaže: „Reci mi nešto o životu.“ Ja kao da u sebi kažem „život“ i odjednom doživljavam da nema života, užasna crnina, eksplodirajuća, prasak bez života, nema života…

***

…Za vrijeme radne meditacije pričam nešto o Intenzivu sa dvoje učesnika. Oboje mi kažu, jedno pa drugo: „Pa reci ko to osjeća.“ A ja utonuo u onu klupu gdje sjedim, nema me fizički, ali mi je nekako glupo što me pitaju kad to ja osjećam, ali utonuo sam u klupu i ne pričam ništa. Oni opet pitaju i tada nesvjesno kriknem i poletim u naručje jednom učesniku. Brzo dolazi Majstor, uvodi me u sobu, kažem mu da me je strah, da me ne pitaju više ništa. Sijeda u fotelju a ja ispred njega. On onako siguran kaže: „Reci mi nešto o životu.“ U čitavom meni kao da odzvanja njegova riječ „život“. I u taj momenat doživljavam da je život sve. Ama baš sve. Nema što da se oduzme ili doda i u taj momenat grlim Majstora i vičem „Život je sve.“ Izlazim iz radne sobe, grlim učesnike. Svi su srećni što sam ovo doživio.

***

…Deveti dan ujutro shvatam da prvi put u životu volim sebe. Ne volim glavu ili ruku, nego čisto biće u sebi, u prsima, a ono je tako čisto, prozračno, osjećam da mu smetaju ovi okovi materije, ove naslage. Toliko toga mi se desilo u ova tri dana da sam baš šokiran. U toku dana sam imao uvid. Prvo moje dijete je držalo prst u ustima jer ga je majka dojila trinaest mijeseci i odjednom smo je poveli u bolnicu na pet dana da se odvikne od sise.
Tamo je dobila prvi i jedini do sada bronhitis. Nije ni čudo. Odjednom je dijete ostalo bez mamine a i moje ljubavi, bez dodira, pogleda, dijete je ostalo bez svega najvažnijeg. Doživljavam da su ljudi u svakodnevnom životu slijepi i imam želju da se probude.

Iz obimne inspirativne knjige Dušana Stojanovića Borge:

TO SAM JA! Direktna iskustva meditanata Intenziva prosvetljenja u svetlu velikih duhovnih tradicija

koja je objavljena u izdanju izdavačke kuće Babun. Opširnije o knjizi pogledajte ovde