Car Džahangir kažnjava svog sina

Princ Salim je uzeo ime Džahangir, što znači „Osvajač Sveta“. Imao je trideset sedam godina kada je postao car i za razliku od svog oca i dede, nasledio je stabilno carstvo. Jednog dana, Džahangir je primio ozbiljnu pritužbu na svog najstarijeg sina Kušraua. Desila se sledeća stvar: Kušrau je vrlo srećno i ponosno jahao na svom slonu od palate do jednog mesta u carstvu. Na putu je video ženu čoveka iz nižeg staleža i bacio je na nju orah na vrlo uvredljiv način. Kada je njen muž saznao da mu je ženu uvredio princ, otišao je u Džahangirovu palatu i uložio formalnu žalbu.

Džahangir se razbesneo i ispitao da li je istina to što je čovek rekao. Posle određenog istraživanja, shvatio je da je priča istinita. Džahangir je odmah naredio da čovek iz nižeg staleža jaše prinčevog slona od palate do istog mesta gde je princ išao. Kušrauova žena će stajati na istom mestu na kojem je stajala žena tog čoveka. Tada, u prolazu, čovek iz nižeg staleža će baciti orah na princezu.
„Ovo će biti jedina odgovarajuća nadoknada“, reče car.
Careva odluka uopšte nije naišla na odobravanje. Ljudi su pitali: „Kako car to može da uradi? Ona je princeza, a ovaj čovek pripadnik nižeg staleža. Oni uopšte nisu jednaki, pa kako kazna može biti jednaka? I još, za princezu će biti poniženje da istrpi ovu uvredu“.
Džahangir je odgovorio: „Ne, moj sin mora da nauči da ne može da radi ovakve stvari. Moje naređenje je moje naređenje. Morate ga izvršiti. Inače će moj sin i njegova žena biti još strože kažnjeni“.
Na kraju, čovek iz nižeg staleža pobeže iz palate plačući: „Ne želim da budu poniženi i ne želim da budu kažnjeni. Opraštam Vašem sinu“.
Tada Džahangir reče: „Pošto je on oprostio mom sinu, nemam šta da kažem“. Car se potom okrenu svom sinu i reče mu: „On ti je oprostio, sine moj. To je jedini razlog što ti i ja praštam“.

Iz zbirke pripovedaka „Mogulski carevi“

Napomena redakcije: Džahangir (1605-1627) je bio značajan vladar mogulske dinastije, islamskih careva koji su u to vreme vladali većim delom Indije. Zagovarao je versku toleranciju i bio poznat po tome što je svoje plemstvo upozoravao da „ne treba da nameću islam nikome“. Njegov sin, Šah Džehan, bio je taj koji je sagradio Tadž Mahal, biser svetske arhitekture.