Poruka mistika - Ken Vilber

Mistici traže od vas da stvari ne uzimate zdravo za gotovo. Umesto toga, daju vam niz eksperimenata kako biste testirali vašu sopstvenu svesnost i iskustvo. Laboratorija je vaš sopstveni um, eksperiment se zove meditacija. Vi sami vršite opite i upoređujete svoje rezultate sa drugima koji su takođe vršili svoje opite. Crpeći iz ovog, konsenzusom potvrđenog jezera iskustvenog znanja, dolazite do određenih duhovnih zakonitosti – određenih „dubokih istina“, ako vam tako lepše zvuči. A prva glasi: Bog je...

Zapanjujuća poruka mistika jeste da ste vi, u samoj suštini svog bića, Bog. Striktno govoreći, Bog nije ni unutra ni spolja – Duh transcendira svaku dvojnost. Čovek to otkriva stalno se okrećući ka unutra, sve dok „unutra“ ne postane „iznad“. Najčuveniju verziju ove večne istine imamo u Čandogja upanišadi, gde je rečeno: „U samom svom biću, vi ne opažate Istinu; ali činjenica je da ona postoji. U onome što je suptilna esencija vašeg bića, sve što postoji ima svoje Sopstvo. Čitav univerzum je nevidljiva i suptilna esencija Duha. To je ta Istina, to je to Sopstvo, ti si To. “

Ti si To – tat twam asi. Nepotrebno je i naglašavati da „ti“ koje je „To“, ti koje je Bog, nije pojedinačno i izolovano ja odnosno ego, ova ili ona ličnost, gospodin ili gospođa taj-i-taj i ta-i-ta. Štaviše, individualna ličnost ili ego je upravo ono što blokira realizaciju Vrhovnog Identiteta. Pre će biti da je to „ja“ o kome je ovde reč najdublji deo vas – ili, ako želite – najviši deo vas – tajanstveno sušastvo, kako ga nazivaju Upanišade, koje transcendira vaš smrtni ego i neposredno učestvuje u Božanskom. U judaizmu to je ruah, božanska i nad-pojedinačna duša u svakoj osobi, a ne nefeš, individualni ego. U hrišćanstvu je unutrašnja pneuma ili duh od iste suštine kao Bog, za razliku od individualne psihe ili duše, koja u najboljem slučaju može samo da se klanja Bogu. Kao što reče Kumarasvami, razlika između čovekovog besmrtnog-večnog duha i čovekove individualne-smrtne duše (u smislu ega) je fundamentalno načelo perenijalne filozofije. Mislim da je to jedini način da razumemo, na primer, Hristove inače neobične primedbe da čovek ne može biti pravi hrišćanin „ukoliko ne mrzi sopstvenu dušu“. Jedino kroz takvu „mržnju“, to jest, „izbacivanje“ ili „transcendiranje“ vaše smrtne duše vi otkrivate besmrtni duh, koji je jedno sa Svime.

(Grace and Grit, str. 82)

Prevela Ana Bešlić