Tri tradicionalna puta

Put fakira je put borbe sa fizičkim telom, put rada na prvoj sobi. To je dug, težak i neizvestan put. Fakir nastoji da razvije fizičku volju, da stekne moć nad telom. To se postiže pomoću užasnih patnji, mučenjem tela. Ceo put fakira sastoji se od raznih neverovatno teških fizičkih vežbi. Fakir satima, danima, mesecima ili godinama stoji nepomično u istom položaju, ili sedi ispruženih ruku na goloj steni, po suncu, snegu i kiši; ili se muči vatrom, stavlja stopala u mravinjak i slično. Ako se ne razboli i ne umre pre nego što se u njemu razvije ono što može da se nazove fizičkom voljom, osvaja četvrtu sobu, to jest, mogućnost formiranja četvrtog tela. Ali njegove druge funkcije – emocionalne, intelektualne i tako dalje – ostaju nerazvijene. Volju je stekao, ali nema na šta da je primeni, ne može je iskoristiti za sticanje znanja ili za samousavršavanje. Po pravilu je suviše star da bi započeo sa novim radom.

Tamo gde postoje škole fakira, postoje, međutim, i škole joge. Jogini po pravilu motre na fakire. Ako neki fakir postigne ono čemu je težio pre nego što suviše ostari, oni ga uzimaju u školu joge, gde ga najpre leče i obnavljaju mu sposobnost kretanja, a zatim počinju da ga uče. Fakir mora da uči da hoda i da govori kao da je beba. On, međutim, sada raspolaže voljom koja je na svom putu prevazišla neverovatne teškoće i ta volja će mu pomoći da prevaziđe i teškoće na drugom delu puta, to jest teškoće razvoja intelektualnih i emotivnih funkcija.

Ne možete ni da zamislite kroz kakve nevolje fakir prolazi. Ne znam da li ste ikada videli prave fakire. Ja sam video mnoge; jednog sam, recimo, video u unutrašnjem dvorištu hrama u Indiji, čak sam i spavao u njegovoj blizini. On je dvadeset godina, dan i noć, proveo stojeći na vrhovima prstiju nogu i ruku. Nije više bio u stanju da se ispravi. Njegovi učenici su ga premeštali sa jednog mesta na drugo, nosili ga na reku i prali kao nekakvu mrtvu stvar. To, međutim, nije postigao odjednom. Zamislite šta je morao da pretrpi, kakva je mučenja morao da pretrpi da bi dostigao to stanje.

A ljudi ne postaju fakiri zato što shvataju mogućnosti i rezultate ovoga puta, kao ni zbog verskih osećanja. U svim istočnim zemljama gde ima fakira, među običnim ljudima postoji običaj da se dete rođeno posle nekog srećnog događaja obeća fakirima. Pored toga, fakiri često prihvataju siročad, ili naprosto kupuju malu decu od njihovih siromašnih roditelja. Ova deca postaju njihovi učenici i oponašaju ih, ili su prinuđena da ih oponašaju. Neka to čine samo naizgled, ali neka i sama postaju fakiri.

Pored toga, neki ljudi postaju fakiri zato što je na njih ostavio utisak neki fakir koga su videli. Kraj svakog fakira u hramovima mogu se videti ljudi koji ga oponašaju, odnosno koji sede ili stoje u istom položaju. Naravno, ne zadugo, ali ponekad ipak i po nekoliko sati. Ponekad se takođe događa i da se čovek koji je slučajno otišao u hram na praznik i tamo video nekog fakira, koji je na njega ostavio naročiti utisak i koga je počeo da oponaša, više ne vrati kući, već se pridruži fakirovim učenicima i kasnije, tokom vremena, i sam postane fakir.

Morate shvatiti da reč „fakir“ uzimam pod navodnicima. U persiji fakir znači naprosto seljak, a u Indiji fakirima sebe nazivaju mnogi opsenari. Evropljani, naročito obrazovani Evropljani, ovim imenom veoma često nazivaju jogine, kao i putujuće kaluđere različitih redova...

Put monaha

Drugi put je put monaha. To je put vere, put verskog osećanja, religiozne žrtve. Jedino čovek veoma jakih religioznih osećanja i sa veoma razvijenom religioznom imaginacijom može postati „monah“ u pravom smislu reči. Put monaha je takođe dug i težak. On provodi godine i decenije boreći se sa sobom, ali njegov rad je skoncentrisan na drugu sobu, na drugo telo, odnosno na osećanja. On, podvrgavajući sve svoje emocije jednoj, to jest veri, u sebi razvija jedinstvo, razvija volju koja vlada emocijama i na taj način dostiže četvrtu sobu. Njegovo fizičko telo i njegovi misaoni kapaciteti mogu, međutim, ostati nerazvijeni. Da bi bio u stanju da iskoristi ono što je postigao, on mora razviti svoje telo i svoju sposobnost mišljenja. To se može postići samo kroz nove žrtve, nove teškoće i nova odricanja. Monah mora da postane jogin i fakir. Veoma mali broj ih stigne tako daleko, a još manje ih prevaziđe sve teškoće. Većima umre pre nego što to postigne, ili postaju kaluđeri samo naizgled.

Put jogina

Treći put je put jogina. To je put znanja, put uma. Put jogina se sastoji od rada na trećoj sobi i u nastojanju da se u četvrtu sobu uđe pomoću znanja. Jogin četvrtu sobu dostiže razvijajući svoj um, ali njegovo telo i osećanja ostaju nerazvijeni i on, poput monaha i fakira, takođe nije u stanju da iskoristi rezultate svog dostignuća. On sve zna, ali ne može ništa da učini. Da bi počeo da dela, mora ovladati svojim telom i svojim osećanjima, odnosno prvom i drugom sobom. Da bi to postigao, mora ponovo da se baci na posao, a do rezultata opet mora da dođe dugotrajnim naporom. On, međutim, u ovom slučaju ima tu prednost što razume svoj položaj, što zna šta mu nedostaje i u kom pravcu mora da ide. Ali, kao i na putu fakira i putu kaluđera, na putu jogina je vrlo mali broj onih koji dolaze do tog razumevanja, odnosno do onog nivoa u svome radu na kome čovek zna kuda ide. Veoma mnogo ih se zaustavi na nekom konkretnom dostignuću i ne ide dalje.

Odnos prema učitelju

Ovi putevi se, međutim, razlikuju i po odnosu prema učitelju, to jest, vođi.

Na putu fakira čovek nema učitelja u pravom smislu reči. Učitelj u ovom slučaju ne podučava, već jednostavno služi kao primer. Učenikov rad se sastoji u oponašanju učitelja.

Na putu kaluđera čovek ima učitelja, a deo njegovih dužnosti, deo njegovog rada, sastoji se u apsolutnoj veri u učitelja, u apsolutnom potčinjavanju njemu, u poslušnosti. Na putu kaluđera je, međutim, glavna vera u Boga, ljubav prema Bogu i stalni napori da se Bogu pokorava i služi, mada u njegovom shvatanju ideje Boga može biti mnogo toga subjektivnog i protivurečnog.

Na putu jogina čovek ne može i ne sme ništa da uradi bez učitelja. Na početku mora da oponaša svog učitelja kao fakir i da veruje u njega kao monah. Ali, kasnije čovek na putu jogina postaje postepeno svoj sopstveni učitelj. On uči metode svog učitelja i postepeno se uči kako da ih primeni na sebi.

Najteže se traži na početku

Svim ovim putevima, putu fakira, putu kaluđera i putu jogina, zajednička je jedna stvar. Svi oni počinju onim što je najteže, potpunom promenom života i žrtvovanjem svih svetskih stvari. Čovek mora da napusti svoj dom, svoju porodicu, ako je ima, da žrtvuje sva zadovoljstva, veze i dužnosti života i da ode u pustinju, u manastir ili u školu joge. Mora da umre za svet od prvog dana, od prvog koraka na svom putu, i smo tako može da se nada da će na nekom od ovih puteva nešto postići.

Druge mogućnosti ne postoje

Da bi se shvatila suština ovog učenja, neophodno je da se jasno shvati ideja da ovi putevi predstavljaju jedine moguće metode za razvoj čovekovih skrivenih mogućnosti. To pokazuje u kojoj je meri ovaj razvoj težak i redak. Razvoj ovih sposobnosti nije zakonit. Za čoveka zakon predstavlja egzistencija u krugu mehaničkih uticaja, stanje „čoveka-mašine"...

G. I. Gurđijev govori o tri tradicionalna puta, po pisanju P. D. Uspenskog, iz knjige „U potrazi za čudesnim“
Prevod teksta sa engleskog: D. Milojković, odlomak priredio: G. B.