Čovečanstvo stoji u mestu

U istorijskom proučavanju čovečanstva kakvo mi poznajemo, moramo da priznamo da se čovečanstvo vrti ukrug. U jednom stoleću uništava sve što je stvorilo u nekom drugom, a napredak u mehaničkim stvarima do kojeg je došlo u proteklih sto godina ostvaren je na račun gubitka mnogih drugih stvari koje su za čovečanstvo bile možda znatno važnije. Uopšteno govoreći, postoje dobri razlozi za mišljenje i tvrdnju da se čovečanstvo nalazi u stanju stagnacije, a iz stanja stagnacije put vodi pravo u pad i degeneraciju. Stanje stagnacije znači da je proces dospeo u ravnotežu. Pojava ma kog kvaliteta odmah izaziva pojavu nekog suprotstavljenog kvaliteta. Rast znanja u jednom domenu izaizva porast neznanja u drugom; profinjenost sa jedne strane izaziva prostaštvo sa druge; sloboda na jednom planu izaziva ropstvo na drugom; nestanak jednih predrasuda dovodi do pojave i rasta drugih, i tako dalje...

Ima, naravno, veoma mnogo ljudi koji smatraju da se život čovečanstva ne odvija onako kako bi po njihovom mišljenju trebalo. Oni sada izmišljaju razne teorije koje bi, kako oni misle, trebalo da izmene život čovečanstva. Jedan izmisli jednu teoriju. Drugi odmah izmisli protivrečnu teoriju. A obojica očekuju da im svi veruju. Mnogi, pri tom, stvarno veruju jednom ili drugom od njih. Život, naravno, ide svojim tokom, ali ljudi ne prestaju da veruju u svoje sopstvene ili tuđe teorije i ne prestaju da veruju da je moguće da se nešto učini. Sve ove teorije su, naravno, sasvim fantastične, prvenstveno zato što u obzir ne uzimaju najvažniju stvar, a to je podređena uloga koju čovečanstvo i organski život igraju u svetskom procesu. Intelektualne teorije stavljaju čoveka u centar svega; radi njega postoji sve - Sunce, zvezde, Mesec, Zemlja. One zaboravljaju čak i čovekovu relativnu veličinu, njegovu ništavnost, njegovu prolaznost i drugo. One tvrde da je čovek, samo ako to želi, u stanju da izmeni čitav svoj život, to jest, da svoj život organizuje na racionalnoj osnovi. A sve vreme se javljaju nove teorije, koje sa druge strane izazivaju ssebi suprotne teorije; sve te teorije i borba među njima nesumnjivo predstavljaju jednu od sila koje čovečanstvo drže u stanju u kome se sada nalazi. Pored toga, sve ove teorije o opštem blagostanju i sveopštoj jednakosti ne samo da su neostvarive, već bi bilo pogubno kada bi se ostvarile. U prirodi sve ima svoj cilj i svoju svrhu, pa tako i ljudska patnja i nejednakost. Uklanjanje nejednakosti bi značilo i uništenje mogućnosti za evoluciju. Uklanjanje patnje bi, pre svega, značilo uklanjanje čitavog niza opažaja radi kojih čovek postoji, a značilo bi, sem toga, i uklanjanje "šoka", to jest, jedine sile koja može da izmeni situaciju. I tako je sa svim intelektualnim teorijama...

Možemo li, na primer, reći da životom upravlja grupa svesnih ljudi? Gde su oni? Ko su oni? Vidimo da je upravo suprotno: životom upravljaju oni koji su najmanje svesni, koji se nalaze u najdubljem snu.

Možemo li da kažemo da u životu zapažamo prevlast najboljih, najjačih i najhrabrijih elemenata? Ništa slično. Zapažamo, naprotiv, prevlast vulgarnosti i gluposti svake vrste.

Možemo li da kažemo da u životu uočavamo težnju ka jedinstvu i poistovećivanju? Naravno da ne. Vidimo samo nove podele, nova neprijateljstva, nove nesporazume.

Stoga, u konkretnoj situaciji u kojoj se čovečanstvo nalazi, nema ničega što ukazuje da je evolucija u toku. Ako čovečanstvo uporedimo sa čovekom pojedincem, vidimo, naprotiv, jasan rast ličnosti na račun suštine, odnosno rast onog što je veštačko, nastrano, tuđe, na račun onog što je prirodno, stvarno, svoje.
Zajedno sa tim vidimo i porast automatizma.

Savremena kultura traži automate. A ljudi nesumnjivo gube svaku nezavisnost i pretvaraju se u automate, u delove mašine. Nemoguće je reći gde je tome kraj i gde je izlaz - odnosno, da li kraj i izlaz postoje. Sigurno je samo to da čovekovo ropstvo raste i uvećava se. Čovek postaje dobrovoljni rob. Nisu mu više potrebni lanci. On počinje sve više da voli svoje ropstvo, da se ponosi njime. A to je najstrašnija stvar koja čoveku može da se dogodi.

G. I. Gurđijev govori o stanju savremenog čovečanstva. Iz knjige P. D. Uspenskog, "U potrazi za čudesnim". prevela D. Milojković, izbor odlomaka G. B.