Četvrti put

"U uobičajenim uslovima civilizovanog života položaj čoveka koji traži znanje je beznadežan, jer u prilikama koje ga okružuju nema ničega što podseća na fakirske škole ili škole joge, dok su se zapadne religije degenerisale u takvoj meri da u njima već dugo nema ničeg živog. Razna okultna i mistična društva i naivni eksperimenti spiritualističke prirode i slično ne mogu dati nikakve rezultate.

Ovaj položaj bi zaista bio beznadežan kad ne bi postojala i mogućnost četvrtog puta.

Četvrti put ne zahteva povlačenje u pustinju, ne zahteva da čovek napusti i žrtvuje sve sa čime je ranije živeo. On počinje mnogo dalje nego put jogina. To znači da čovek za četvrti put mora da se pripremi, da ta priprema mora da se ostvari u običnom životu i da bude veoma ozbiljna i mnogostrana. On, sem toga, mora da živi u okolnostima koje četvrtom putu pogoduju, to jest, u svakom slučaju u takvim okolnostima koje ga ne onemogućavaju. Mora da se razume da u čovekovom unutrašnjem i spoljašnjem životu mogu postojati takvi uslovi koji za četvrti put mogu predstavljati nepremostivu prepreku. Četvrti put, sem toga, nema određeni oblik kao put monaha, fakira ili jogina. Ovaj put, pored ostalog, pre svega mora da se pronađe. To predstavlja prvu probu. Mnogo je ljudi koji za četvrti put nikada nisu čuli, kao i onih koji poriču njegovo postojanje i mogućnost da postoji.

Date okolnosti su najbolje za početak

U isto vreme, početak četvrtog puta je lakši nego početak puta fakira, monaha ili jogina. Na četvrtom putu je moguće raditi i moguće ga je slediti, a da se pri tom ostane u uobičajenim životnim okolnostima, da se nastavi uobičajeni posao, sačuvaju postojeći odnosi sa ljudima i da se ništa ne napušta i ne žrtvuje. Životni uslovi u kojima se čovek nalazi na početku rada, u kojima ga rad takoreći zatiče, za njega su, naprotiv, najbolji mogući, bar na početku rada. Ovi uslovi su za njega prirodni. Ti uslovi su čovek sam, jer čovekov život i uslovi tog života odgovaraju onome što on jeste. Svi uslovi drugačiji od onih koje je život stvorio bili bi za čoveka veštački i rad u takvim uslovima ne bi mogao da se dotakne svih strana njegovog bića odjednom.

Utiče na sve aspekte bića

Zahvaljujući tome, četvrti put istovremeno utiče na sve strane čovekovog bića. To je istovremeni rad na tri sobe. Fakir radi na prvoj sobi, monah na drugoj, jogin na trećoj. Kada dostignu četvrtu sobu, fakir, monah i jogin za sobom ostavljaju mnogo nedovršenih stvari i ne mogu da iskoriste ono što su postigli, jer ne vladaju svojim funkcijama. Fakir gospodari svojim telom, ali ne i umom i osećanjima; monah gospodari svojim osećanjima, ali ne i svojim telom i umom; jogin je gospodar svoga uma, ali ne i svoga tela i svojih osećanja.

Četvrti put se, sem toga, od drugih puteva razlikuje što kao glavni zahtev pred čoveka postavlja zahtev da razume. Čovek ne sme da radi ništa što ne razume, izuzev samo kao eksperiment pod nadzorom i vođstvom svog učitelja. Što više shvata ono što radi, to veći će biti i rezultati njegovih napora. A to je fundamentalni princip četvrtog puta. Rezultati su proporcionalni svesnosti sa kojom se radi. Na četvrtom se putu ne zahteva nikakva „vera“; vera ma koje vrste je, naprotiv, ovome putu sasvim suprotna. Čovek na četvrtom putu mora da bude zadovoljan istinom onoga što mu je rečeno, i sve dok nije zadovoljan, ne sme ništa da radi.

Bez tradicionalnog i suvišnog

Metod rada četvrtog puta se sastoji u tome da se za vreme rada u jednoj sobi istovremeno radi i nešto odgovarajuće u ostale dve, to jest, da se za vreme rada na fizičkom telu istovremeno radi i na umu i osećanjima, da se za vreme rada na umu radi i na osećanjima i na telu, a da se za vreme rada na osećanjima radi i na fizičkom telu i na umu. To može da se postigne zahvaljujući činjenici da je na četvrtom putu moguće iskoristiti izvesna znanja koja nisu dostupna fakiru, monahu i joginu. Ova znanja omogućavaju da se istovremeno radi u tri pravca. Tome služe paralelni nizovi fizičkih, mentalnih i emocionalnih vežbi. Na četvrtom putu je, sem toga, moguće i da se rad individualizuje za svakog pojedinca, što će reći da svako može da radi samo ono što je za njega neophodno, a ne i ono što je beskorisno. To je tako zahvaljujući činjenici da četvrti put može da se liši mnogo toga što je suvišno i što se na drugim putevima sačuvalo samo zahvaljujući tradiciji.

Potpuno razvijen čovek može da iskoristi ono što je postigao

Stoga, čovek volju koju razvije na četvrtom putu može i da iskoristi, budući da je stekao kontrolu nad svim svojim telesnim, emocionalnim i intelektualnim funkcijama. Paralelnim i istovremenim radom na sve tri strane svoga bića je, sem toga, uštedeo i puno vremena.

Četvrti put se ponekad naziva i putem lukavog čoveka. „Lukavi čovek“ zna izvesnu tajnu koju fakir, monah i jogin ne znaju. Kako je ovu tajnu naučio – ne zna se. Možda ju je našao u nekim starim knjigama, možda ju je nasledio, možda ju je kupio ili ju je od nekog ukrao. Bilo kako bilo, „lukavi čovek“ tu tajnu zna i ona mu omogućuje da pretekne fakira, monaha i jogina.

Od ove četvorice, fakir radi na najgrublji način. On vrlo malo zna i vrlo malo razume. Pretpostavimo da nakon čitavih mesec dana intenzivnog mučenja u sebi razvije izvesnu supstancu, izvesnu energiju, koja u njemu dovodi do određenih promena. On to čini potpuno slepo, zatvorenih očiju, ne zna ni cilj, ni metode, ni rezultate, već prosto imitira druge.

Monah malo bolje zna šta želi; njega vodi versko osećanje, verska tradicija, želja za postignućem i za spasenjem; on veruje svom učitelju koji mu govori šta da radi i veruje da su njegovi napori i žrtve „ugodni Bogu“. Pretpostavimo da mu nedelju dana posta, stalnih molitvi, pokore i tako dalje, omogućava da postigne ono što fakir u sebi razvija tokom čitavog meseca mučenja.

Jogin zna znatno više. On zna šta želi, zna zbog čega to želi i zna kako to može da postigne. Zna, na primer, da je da bi ostvario svoj cilj, neophodno da u sebi proizvede određenu supstancu. Zna i da ta supstanca određenom vrstom mentalnih vežbi, odnosno, koncentracijom svesti, može da se proizvede za jedan dan. Stoga čitav dan pažljivo radi ove vežbe, ne dozvoljavajući sebi ni jednu jedinu misao koja se tiče nečeg drugog, i stiče ono što mu je potrebno. Na ovaj način jogin na istu stvar troši samo jedan dan, u poređenju sa mesec dana koje potroši fakir, odnosno sedam dana koje potroši monah.

Na četvrtom putu, međutim, znanje je još egzaktnije i savršenije. Čovek koji sledi četvrti put zna sasvim određeno kakve supstance su mu potrebne da bi ostvario svoj cilj, a zna i da se ove supstance u telu mogu stvoriti za mesec dana fizičkih patnji, za nedelju dana emocionalnog napora, ili za dan mentalnih vežbi – a takođe i da se u organizam mogu uneti spolja ako se zna kako se to radi. Tako on, umesto da provede čitav dan u vežbama kao jogin, čitavu nedelju u molitvama kao monah ili da sebe čitav mesec muči kao fakir, naprosto priprema i guta malu pilulu koja sadrži sve potrebne supstance i na taj način postiže željeni rezultat ne gubeći vreme“. ¹

G. I. Gurđijev govori o četvrtom putu, po pisanju P. D. Uspenskog, iz knjige „U potrazi za čudesnim“.
Prevod teksta sa engleskog: D. Milojković, odlomak priredio: G. B.

1    Napomena priređivača: Najverovatnije je da se u ogromnoj meri može verovati Uspenskom u pogledu toga šta je Gurđijev zaista rekao. Ali, kao što se može videti iz dela samog Gurđijeva, on je bio sklon tajnovitom i simboličnom govoru, pa mada formulacija o „piluli“ koju priprema čovek četvrtog puta koji pouzdano zna kako se to radi može izgledati veoma privlačna nekome ko bi hteo da izbegne sav naporni rad koji svi putevi ljudske evolucije zahtevaju, na osnovu svega što su Gurđijev i njegovi učenici radili, potpuno je jasno da četvrti put nije put nestrpljivih gotovana, već da zahteva vreme, izuzetno strogu disciplinu, kao i „svesni rad i namernu patnju“, kao što se sam Gurđijev na jednom drugom mestu izrazio o načinu na koji čovek stiče jedinstveno biće.