Život je borba

Isus je rekao: „Nisam došao da donesem mir nego mač.“ (Matej, 10:34). U Bhagavad Giti ceo duhovni put predstavlja se kao bitka između sila mraka i svetla u svesti čoveka. (Bojno polje na kojem se odigrava razgovor između Krišne i Arđune nalazi se na „polju“ čovekove unutrašnje svesti.) Istinski duhovni mir nije stanje u koje se pasivno utone – nagrada za duge godine patnje i suza. To je radije mir pobede, izvojevane bitke i sigurnosti trijumfa. To nije zid koji je zaštitnički postavljen oko nas da bi nas sačuvao od strahota života; to je zaslepljujuća svetlost koja tera sve te strahote, kao što se mrak iz sobe istera kada upalimo svetlo.

Put napretka treba posmatrati kao prevazilaženje. Niko nije samo skliznuo u raj. Taj put se opisuje kao penjanje uz planinu, koju je moguće osvojiti tek nakon mnogih teškoća. Slika gore Karmilske (toliko često korišćena u hrišćanskoj terminologiji) ili slika planine Meru (u indijskoj), najbolje opisuju uzdizanje svesti koje se dešava u čoveku. Nije znak duhovnosti nikad ne biti iskušavan, nikad razočaran, ili nikad ne doživeti neuspeh. Ovo obično odlikuje ljude koji su izabrali da se uspnu na krtičnjak a ne planinu. Ali jeste odlika duhovnog rasta da svaka prepreka probudi još veću odlučnost da se uspe i da se u svakoj teškoći javi još jači tok energije, sve dok probuđena energija ne razori prepreke i ne omogući lagani uspon. „Svetac je grešnik koji nikada nije odustao“, imao je običaj da kaže Jogananda.

Jedna od poteškoća na duhovnom putu je činjenica da, zbog prirode dualnosti, svako bolno iskustvo u sebi nosi i nešto radosti. Iako možda ne uživamo svesno u toj radosti dok proživljavamo ta iskustva, nemoguće je poreći da ne volimo da govorimo o njima kada jednom prođu, čak i da uživamo u njima. Iako je i suprotno istina, da se u svakoj svetovnoj sreći krije izvesna količina patnje – patnje u saznanju da, na primer, srećan dan mora da smeni siva, dosadna, ustaljena rutina svakodnevice – ipak možemo da uživamo u datom trenutku toliko da ne želimo da se on ikad završi. Čoveka  nije lako odvojiti od njegove vezanosti za plimu i oseku ovog relativnog, uvek protivurečnog, sveta. Iako je duhovna radost mnogo veća od materijalne sreće, čak je i predanik nerad da se odvoji od nižeg zarad višeg. Za njega je teško da zamisli da je energija sa kojom uživa u nižim zadovoljstvima zapravo ista ona energija sa kojom uživa u nerazvodnjenom, živom blaženstvu u Duhu. Duhovna radost nema svoju suprotnost. Tu nema dosade. Joganandađi je radost Bogospoznaje opisivao kao „uvek novu“.

Duhovno buđenje prati uzlazni tok energije i svesnosti u kičmi. U ovom duhovnom stanju, čovek može plesati, smejati se, pevati sa beskrajnom radošću, obavijen unutrašnjom radošću, ali će ta sreća biti potpuno drugačija od one radosti Haićana koji traže da nešto utiče na njih, radije nego da sami učine nešto. Sva radost leži u davanju, u dizanju sopstvene energije, u ekspanziji, u dinamičnom angažovanju volje. Sav mir, ako želimo da bude istinski i trajan, leži u ovoj vrsti uzdizanja, a ne u pasivnoj svesti „kuda-me-voda-nosi“ koja je toliko popularna među ljudima danas.

Rekli smo da praksa joga položaja treba da bude praćena osećanjem duboke opuštenosti, a nikad naprezanjem. Ali ova opuštenost takođe mora biti shvaćena u dinamičnom smislu. Oslobodite se tenzija u telu, ne pukim zaboravljanjem na njih, već njihovim voljnim otpuštanjem u Beskrajni Mir. Ista energija koja sada možda drži vaše telo u neprijatnom stanju napetosti, kada je jednom usmerite ka mozgu, može ispuniti vaše biće slatkim tokom mira i sreće.

Zašto se ičega držati? Sve čemu čovek stremi nalazi se u njegovom unutarnjem Sopstvu, ne kao posledica izbegavanja, već prevazilaženja sukoba. Mir je um koji slobodno leti prostranim nebesima svesti.