Ta strašna reč

Ima jedna reč koju se baš ustežem da izgovorim, jer, ako mi se slučajno omakne, moji prijatelji-tragaoci me popreko pogledaju, ili se stresu kao da ih je neko polio hladnom vodom, ili se naprosto prave kao da je i nisu čuli, pa nonšalantno nastavljaju razgovor prebacujući ga na neku mnogo zabavniju i prijatniju temu. Ta strašna reč je “disciplina”. A iskreno da vam kažem, uopšte mi nije jasno zašto bi mi, duhovni tragaoci, trebalo da se plašimo te reči?

Mi dobro znamo da se u “običnom” životu bez discipline ne može postići ništa značajno – ni završiti škola, ni naći dobar posao, ni igrati dobar tenis ili fudbal, ni zaraditi novac, pa čak ni običan bronhitis ne možemo da izlečimo ako se disciplinovano ne pridržavamo terapije i ne uzimamo lekove. Pa kako onda možemo da se nadamo da ćemo u našem duhovnom traganju bez discipline postići bilo šta dobro, prosvetljujuće i ispunjujuće?

Istina je da postoji nešto što se zove “Božija Milost” ili “milost Gurua”, istina je da postoje ljudi koji su naizgled od rođenja obdareni izuzetnim sposobnostima da vide aure, čuju unutrašnje vodiče, razgovaraju sa anđelima, slušaju naloge Unutrašnjeg Pilota – ali, mislite li da su im te sposobnosti pale s neba? Ako tako mislite, zašto onda ne bismo i ja, Pera, Žika i Laza odjednom postali prosvetljeni i preobraženi, a da se za to ni najmanje nismo potrudili, osim što smo ćaskajući u kafiću sa prijateljima sa potpunim uverenjem izjavljivali da smo duhovni i da ozbiljno tragamo za Istinom? Ne, kakvu god sposobnost da je neko stekao, ona mu je došla zahvaljujući izuzetnom trudu i radu, bilo u ovoj, bilo u njegovim prethodnim inkarnacijama. Sasvim je drugo pitanje, naravno, da li će oni koji jednom steknu te sposobnosti koristiti svoje darove da stekne ime, slavu i moć i prave se važni pred drugima, ili će ih upotrebiti da služe svetu i u cilju sopstvene samospoznaje…

Istina je, kao što reče jedna duhovna ličnost, da “trava raste sama od sebe”. Ali isto je tako istina da čovek nije trava, da je on obdaren svesnom voljom, i da tu volju mora da upotrebi da svesno teži Istini i Prosvetljenju, da svesno radi za Istinu i Prosvetljenje i da svesno disciplinuje svoj život kako bi postao odabrani i pouzdani instrument Univerzalnog Sopstva, Svevišnjeg. Ako se svakog dana ne molimo, ne koncentrišemo i ne meditiramo na Svevišnjeg – zašto bi se On koncentrisao, molio i meditirao za nas?

Da imate neku svoju firmu, da li biste prišli prvom čoveku koga sretnete na ulici i ponudili mu neku odgovornu dužnost, ili čak mesto svog pomoćnika? Ne, potražili biste nekog u koga imate poverenja, za koga znate da je vredan i da dobro radi, za koga ste se uverili da uglavnom uspeva da ispuni zadatke koje ste mu postavili. Isto tako, ne možemo da očekujemo da će nas Unutrašnji Vodič obasuti svojim odabranim darovima – mirom, svetlošću i blaženstvom, ako redovno ne mislimo na njega i ne posvetimo svoj život njemu.

Hajde zato da se ne plašimo discipline. Hajde da budemo redovni i tačni u svojoj duhovnoj praksi, ma kakva ona bila – joga, molitva, mantra, koncentracija, meditacija, posvećeno služenje ili bilo šta drugo. Hajde da ne propustimo ni jedan dan, ni jedan jedini dan, a da svesno ne pomislimo na Unutrašnjeg Vodiča i ne ponudimo mu svoju sadanu, svoju ljubav, posvećenost i predanost i svoju voljnost da postanemo Njegovi odabrani instrumenti radi ispoljenja Istine i Svetlosti ovde, na zemlji, na način na koji Sveprožimajuće Sopstvo želi da oni budu ispoljeni.

Srdačno vaš,
Vyavasaya