Svi smo mi deca Boga

Htela bih da vam kažem nešto više o vašim anđelima čuvarima, tako da možete da se upoznate i bolje komunicirate sa sopstvenim anđelom čuvarom. Vi imate vašeg anđela čuvara – verovali ili ne. Vaš anđeo čuvar je vaš dar od Boga i tu je da bi vam pomagao. Želela bih da još intenzivnije doživite utehu, radost i pomoć koju vam pruža jedan ovakav dar. Vaš anđeo čuvar vas voli. Za njega ste vi dragoceni. Za tog anđela ste vi najvažnija osoba na svetu.

Uvek me iznenadi koliki broj ljudi sumnja da ima anđela čuvara. Mnogi bez ustezanja prihvataju da bi neko drugi mogao imati anđela čuvara, ali sumnjaju u to kada su oni sami u pitanju.

Kada sam prošlog leta bila u Americi u Filadelfiji, na promociji moje knjige, dok sam ćaskala sa ljudima i potpisivala knjige, bacila sam pogled u pravcu reda. Mogla sam da vidim svetlost anđela čuvara iza svake osobe koja se tu nalazila, a i knjižara je bila ispunjena anđelima. Dok sam se pozdravljala sa nekom ženom, jedan anđeo me je dodirnuo po ramenu i pokazao na red, govoreći mi: „U tom redu se nalazi majka sa detetom, i oboje su veoma nervozni.“ Pogledala sam u pravcu koji je anđeo pokazivao, ali nisam mogla da ih vidim. Odjednom se jedan anđeo čuvar uzdigao iznad ljudi i ostalih anđela, te je u tom trenutku bio viši od svih. „Ovde smo“, rekao mi je. Mogla sam da vidim ovog veoma, veoma lepog anđela čuvara, ali još uvek nisam mogla da vidim majku sa detetom. Anđeo čuvar bio je svetlo smaragdne zelene boje u različitim nijansama. Njegova krila su se kretala polagano, kao na povetarcu, a njegovo lice zračilo je nežnošću, dobrotom i ljubavlju. Bez reči upitah ga da li je on anđeo čuvar majke ili deteta?

„Ja sam majčin anđeo čuvar“, odgovorio mi je, „Ime mi je Rosalet.“ Prošlo je neko vreme pre nego što sam uspela da vidim majku I ćerku. Nastavila sam da razgovaram sa ljudima i potpisujem knjigu, kad odjednom ponovo osetih dodir na mom ramenu. „Vidiš li sada?“
Pogledala sam ispred sebe i videla majku i ćerku u redu iza nekolicine ljudi. Majka je bila niska rastom, crna i lepa, imala je verovatno oko trideset godina, a ćerka joj je imala šest ili sedam godina i predivne smeđe oči.

„Da, vidim ih“, odgovorila sam bez reči. Znala sam da nešto nije u redu, ali sam ipak osetila veliku radost. Molila sam se da njihov problem bude rešen, bez obzira o čemu je reč.

Kada su došle na red, krenule su prema meni delujući napeto. Dete se držalo majke. Iza obe sam mogla da vidim svetlost njihovih anđela čuvara. Pozvah majku da sedne na stolicu pored mene, a dete je stalo između majke i mene. Oči male devojčice gledale su uplašeno čas u majku, čas u mene. Majka nije skidala pogled sa mene. „Nas dve ne bi trebalo ni da budemo ovde“, prošaptala je uznemireno i nastavila: „Nismo bile sigurne da li će nam uopšte biti dopušteno da uđemo u knjižaru.“

Bila sam zbunjena i krenula sam da joj dohvatim ruku, pitajući: „Zašto?“

Majka me je pogledala i izgovorila tihim glasom: „Zato što je ovo katolička knjižara, a nas dve smo Jevrejke.“
Sve do tog trenutka nije mi na pamet palo da je to katolička knjižara i bila sam zaprepašćena da pripadnik bilo koje religije misli da nije dobrodošao. „Zašto mislite tako?“, upitala sam.

U tom trenutku se svetlost anđela čuvara iza njih otvorila i mogla sam da vidim oba anđela u potpunosti. Dva anđela čuvara dodirivala su se vrškovima prstiju i formirala su zaštitni krug zajedno sa mojim anđelom čuvarom, kako bi nas zaštitili od drugih posetilaca.

Majka me je pogledala sa suzama u očima. „Lorna, možda Bog nije dao nama Jevrejima anđela čuvara?“, reče još uvek veoma prigušenim glasom.

Ispružila sam ruke prema njima, i požurila da kažem: „Zar ne znate da svako ljudsko biće ima svog anđela čuvara? On je poklon od Boga. Nema veze koje ste religije niti čak da li imate bilo kakvu veru.“ Uputih im širok osmeh. „Naravno da obe imate anđele čuvare. Mogu da ih vidim kako stoje iza vas jasno kao što mogu da vidim vas dve.“

Devojčicine oči sijale su od uzbuđenja dok sam joj opisivala njenog anđela čuvara. „Tvoj anđeo čuvar ima širok osmeh i posmatra te odozgo sa najvećom ljubavlju. Tvoj anđeo ima ženski izgled, liči na devojčicu. Obučen je u predivne haljine boje nebesko plave i srebrne.“
„Stvarno imam anđela čuvara!“, reče devojčica s neskrivenim oduševljenjem.
Onda sam im opisala i majčinog anđela čuvara.

Sedele smo tako nekoliko trenutaka u tišini, a onda se devojčicine velike smeđe oči napuniše suzama. Pogledala je u majku: „Pitaj je za tatinog anđela čuvara, mama“, zamolila je.

Majka me je pogledala i objasnila sa tugom u očima da je njen muž iznenada umro pre godinu ili više dana. Ono što ju je još više mučilo, bila je činjenica da je umro sam.

„Tvoj tata nije bio sam“, umirivala sam njenu ćerku. „Njegov anđeo čuvar je bio s njim sve vreme. Njegov anđeo čuvar je odveo njegovu dušu na nebo.“

Devojčica i majka se zagrliše. Devojčica reče s oduševljenjem: „Moj tata ima anđela čuvara, i ja imam jednog!“
„I tvoja mama, takođe“, dodah smešeći se.

Nakon što su srećne otišle kući, zahvalila sam se njihovim anđelima čuvarima što su ih doveli meni tog dana, uprkos strahu koji su osećale.

Bila sam dirnuta, ali istovremeno u šoku od pomisli da su njih dve mislile da nemaju prava na anđela čuvara zbog svoje veroispovesti. Svi mi smo deca Boga, a Bog je dao svakom od nas anđela čuvara koji nas ne napušta ni jedne jedine sekunde. Mi nikada nismo sami. Naš anđeo čuvar je uvek sa nama i on je vratar naše duše.

Iz knjige Stepenice ka nebu. Opširnije o knjizi pogledajte ovde.