Šta je intenziv

Intenziv direktnog iskustva Istine je forma grupnog rada sa ciljem samoistraživanja i dostizanja dubljih nivoa svesnosti. Nastala je Kaliforniji 1968. godine i razvijena je od strane Čarlsa Bernera. Relativno brzo je postala popularna i raširila se po čitavom razvijenom Svetu. U Beogradu je prva ovakva trodnevna radionica održana u jesen 1980. godine. Nakon toga je održavana u mnogim mestima ondašnje Jugoslavije, sa izvesnim izmenama u načinu rada, vođenja i dužine trajanja. Za većinu nas koji smo u ovome radu učestvovali i bili u  prilici da lično iskusimo njegove dobrobiti, intenziv je bitno uticao na unapređivanje sopstvenog života, u smislu dostizanja dubljeg razumevanja i jasnijeg sagledavanja sebe samog, te vođenja jednog smislenijeg i ispunjenijeg životnog puta.

Kako intenziv izgleda i šta se na njemu tačno radi? Seminar se obično održava u planinarskim domovima ili u sličnim mirnim i povučenim uslovima, kako bi učesnici bili u stanju da se sasvim posvete radu tehnike i sopstvenom procesu. Počinje u četvrtak uveče, kada se učesnici sakupe, smeste, upoznaju sa pravilima rada i ukratko sa tehnikom. Sutradan, u petak ujutru, voditelj ih detaljno upozna sa ciljem i tehnikom rada. Nakon toga se kreće u intenzivan rad, koji iznosi oko 18 sati, gde se naizmenično smenjuju dijadne vežbe prosvetljenja sa šetnjama, odmorom, vežbama disanja, obrocima i predavanjima voditelja.

Čitav rad karakteriše atmosfera podrške, razumevanja, međusobne tolerancije i hitanja ka zajedničkom cilju. Na isti način se radi i naredna dva dana. Intenziv se završava u nedelju uveče. Dijadnu tehniku koji i jedino koristimo na iintenzivu je lako naučiti ali je potrebna istrajnost u njenoj doslednoj primeni. Radi se tako što svaki od učesnika treba da izabere po jedno pitanje ili koan na koji će kontemlirati. To su gotovo standardna spiritualna pitanja kao što su: “Ko sam ja?”; “Šta sam ja?”; “Šta je život?” i “Šta je drugo ljudsko biće?” Dijade traju po 40 minuta, tokom kojih partneri provode vreme radeći i naizmenično menjajući uloge pasivnog i aktivnog partnera, odnosno onog koji kontemplira i iznosi rezultate svog traganja i onoga koji to sluša.

Tokom ta tri dana rada i takvog intenzivnog mentalnog i emocionalnog procesovanja, učesnici prolaze kroz određene faze, koje su zajedničke za većinu njih. Zadatak voditelja i čitave grupe je da se svakom učesniku pomogne da ih uspešno prebrodi i tako dovede sebe do vrata krajnjeg cilja – prosvetljenja ili direktnog iskustva Istine.

Prema Čarlsu Berneru, osnivaču ove metode, prosvetljenje je direktno i svesno iskustvo sebe i sopstvene, suštinske prirode. To je trenutak spoznaje, ekspanzije svesti i kontakta sa krajnjom realnošću. Stanje apsolutnog jedinstva i potpunog doživljaja stvarnosti.  Takvo iskustvo se ne može isforsirati, već se samo mogu uspostaviti uslovi i pružiti alat, kako bi takvom iskustvo dali najveće šanse da se desi. Tehnika intenziva i format rada pružaju upravo takve uslove koji omogućavaju da se samo za nekoliko dana dostignu iskustva prosvetljenja, identična sa onima u zenu, koja se tamo postižu tek posle mnogo godina istrajne prakse. Naravno da svakom ozbiljnijem proučavaocu klasičnih spiritualnih metoda, koji još nije upoznao iintenziv, ova tvrdnja može da zvuči pretenciozno i neverovatno, ali to i jeste ono zbog čega se ovaj metod, od samog svog pojavljivanja 1968. godine, smatra  probojem na planu  razvojne i “duhovne tehnologije”.

Vrednost  iskustva prosvetljenjaje u tome što pruža dobru osnovu čoveku za promene, za jednu dubinsku transformaciju u pravcu veće harmonije sa stvarnošću i ostvarivanja jednog svesnijeg, ispunjenijeg i odgovornijeg životnog puta. Kako se to dešava? Kratak odgovor bi bio: pa tako što nam to iskustvo omogućava da za trenutak spoznamo svoj pravi i istinski identitet. Ta osnova onoga što mi kao individua jesmo nije naš ego, ličnost, persona, karakter i sve ono sa čime se inače u svakodnevnom životu identifikujemo, a što je nastalo kao rezultat vaspitanja, trauma, lutanja ... Spoznaja toga značajno utiče na izbor budućih pravaca i kapacitet donošenja sopstvenih odluka. U isto vreme, to je i put lične ispunjenosti i zadovoljstva, jer je sreća moguća samo ako živimo sopstvenu misiju, a ne ako su naši izbori napravljeni po tuđoj želji, iz neminovnosti, inata ili kopiranja onoga što čini okruženje ili većina u njemu. Kako pronaći sebe i sopstveni put ako ne poznajemo onog ko ga traži? Iskustvo pruža upravo to - susret sa tim najdubljim, centralnim delom sebe, sa samim izvorom sebe. Sa te tačke svi putevi postaju mogući i svaka odluka može biti ona prava.

Pre desetak godina, dok sam živeo u Parizu, sedeo sam sa jednim svojim francuskim poznanikom u nekom pariskom kafeu i slušao o njegovim duhovnim pretragama. Poreklom je bio iz buržujske porodice, dobro obrazovan i oženjen takođe imućnom i veoma obrazovanom  Amerikankom. Za naše prilike, život im je bio veoma naklonjen jer su oboje imali dovoljno novca i slobodnog vremena. On je radio kao profesor na jednoj visokoj školi, dok je ona bila novinar “Herald Tribuna”. Oboje su već dvadesetak godina posvećeno vežbali zen i tibetanski budizam,  ali su usput isprobali sve ono što je bilo u stanju da zagolica njihovu intelektualnu i spiritualnu radoznalost. Dosta su putovali po Evropi i Americi, ali isto tako i na Istok, po  Japanu, Tibetu, Indiji - svuda gde im je izgledalo da se ima šta novo saznati i naučiti. Oboje su već imali statuse učitelja zena. Upravo su se bili vratili iz Španije gde se boravili nekoliko nedelja na jednom od zen sesija. Sa velikom oduševljenjem mi je pričao o svom zen majstoru, njihovom boravku tamo, atmosferi, mentalnoj i emocionalnoj čistoći, duhovnim probojima, kao i o unutrašnjem miru, jednostavnosti  i spontanosti koju učesnici tamo tokom svakodnevne višečasovne prakse zena iskuse i sa čime se onda vraćaju u svakodnevni život, pokušavajući da to ugrade i integrišu u svoje svakodnevne poslovne i porodične dužnosti. U jednom trenutku je nakratko stao sa svojom pričom, a zatim produžio: “Znaš, ja i moja supruga se sasvim slažemo u tome da, ako čovek ima dobru sreću da naleti na pravog učitelja Zena, ili Tibetanskog budizma, ili drugih tradicionalnih i proverenih metoda i škola duhovnog razvoja, i takođe ima dovoljno slobodnog vremena, discipline i novca da ga sledi, onda on može za 10-15 godina značajno da napreduje i da praktično doživi ta duboka duhovna iskustva o kojima govore svete knjige. Međutim, samo intenziv prosvetljenja  može i običnom čoveku dati priliku da identična isustva te vrste ostvari za samo tri dana.” Kao neko ko je i sam u tom “poslu” više od trideset godina, doživeo sam ovu njegovu izjavu kao vrlo važnu, kao jedno iskreno i kvalifikovano  svedočenje dvoje obrazovanih i imućnih ljudi, koji su po tom pitanju temeljno prokrstarili i dobro upoznali ovu  našu planetu, ostajući do  kraja odani stalnom traganju za učiteljem, metodom, praksom, školom, koja današnjem čoveku u tom pogledu duhovnog razvoja može najviše da pruži.

Ako govorite engleski, više o ovoj metodi rada (engl. Enlightenment Intensive) možete naći na američkom sajtu: www.lawrencenoyes.com

Desimir D. Ivanović
www.dijada.com