Okovi su krila

"Okovi su krila da se bolje leti", rekao je Strahimir Kranjčević misleći, bar prema tumačenju istoričara književnosti, na okove stroge pesničke forme čije savladavanje primorava pesnika da izbrusi i svoju misao i svoj jezik. A ko će znati, zašto bi Strahimir Kranjčević sveo svoje misli na poeziju? Jer, pravilo koje je tako britko iskazao važi u svemu.

Disciplina je jedino sredstvo za čoveka da prevaziđe sam sebe, u bilo kom poslu, bilo kom nastojanju - u umetnosti, sportu, nauci, duhovnom tragalaštvu, svejedno.

Sad, ima, doduše, i onih koji misle da je disciplina kvalitet a ne sredstvo, pa je se drže kao pijani plota i uživaju u svom podvižništvu. Ali, ne bih da se bavim sad njima (to je veoma dosadna fela), nego da vidimo kako stoje stvari s nama - nadarenim, inteligentim, maštovitim i senzibilnim egocentricima nju ejdža. Nama disciplina teško pada, čak i kad znamo da je neophodna, jer nas je filozofija nju ejdža ubedila kako u svakome od nas živi bog, koji je nepravedno zbačen sa svog trona. Pri tom, nju ejdž zaboravlja da tog boga u svakom čoveku nisu sa trona zbacili "drugi" - društvo, um, lažni moral, crkve itd, već glavom i bradom sluga Ličnost, koji se preobukao u gazdu, zaseo na presto i napravio to od prirode otuđeno društvo, izvitoperen um, lažni moral, politizovanu crkvu... Budući da, što bi rekao Tolstoj, "nema goreg gospodara od bivšeg sluge", sluga Ličnost toliko kinji pravog gospodara, da ovaj možda i čami negde u čoveku, ali neprimetan, tih, više mrtav nego živ.

Ja ne znam drugi način sem discipline da se slugi Ličnost malo potkrešu brci, da radi svoj posao umesto što se šepuri na prestolu. Uostalom, nije to baš sve ni tako teško. Pridržavanje discipline vrlo brzo pokaže rezultate - kako pri zatezanju stomaka, tako i u duhovnom tragalaštvu. Koliko samo žena besomučno đipa po teretani tri puta nedeljno posle osam sati rada u nekoj kancelariji, zato što im je stalo da lepo izgledaju! Radost zbog ostvarenog rezultata briše napore koje treba uložiti da bi se do tog rezultata stiglo.
Dakle, ne bih rekla da je problem u disciplini, već je problem u motivu. Mislim da pitanje koje svako treba da postavi glasi: "Jesam li ja, duhovni tragalac, stvarno tragalac kome napredovanje na putu daje krila za dalje, ili sam ja samo nju ejdž folirant koji je uzeo personu duhovnog tragaoca, jer mi ona omogućuje da zadržim lepu sliku o sebi čak i ako sam totalni neradnik i nesposobnjaković?"