Sve veze, meni
Pretraživanje
Sve veze, meniPretraživanje

Najbolje piće na svetu je kad čovek ne pusti zlu reč koja mu je u ustima nego je proguta – Muhamed.

 

Blog

27.12.2012.

Napisala / Napisao: Desimir Ivanović

Nije dovoljno osećati

 

Nije dovoljno osećati

 

 

  • Twitter
  • Facebook
  • Linkedin
  • Pinterest
  • Email

 

Emocije su proizvođač i nepresušni rezervoar energije i kreativnosti. Često su emotivni i telesni impuls i reakcija na neku situaciju, mudriji i dublji, nego što su to mentalno i logičko sagledavanje i procena. Ako čovek hronično nema kontakt sa tim slojevima i funkcioniše samo sa mentalnog novoa, doći će do gubitka topline i humanosti u njegovim odnosima sa drugima a on sam gubi radost, smisao i zadovoljstvo življenja. Potrebno je, dakle, da u samom čoveku postoji razvijena ta unutrašnja sloboda i „demokratija“ između uma, emocija i tela, kako bi osoba bila u mogućnosti da koristi sve svoje unutrašnje resurse, i na taj način bila u stanju da harmonično, centrirano i uspešno funkcioniše. Naravno, moguća je i „diktatura“ od strane emocija. Pre više godina, tamo preko okeana u jednoj velikoj varoši, došla mi je na sesije kliringa ženska osoba, 40-tih godina...

Već na samom početku, kada sam je pitao za zanimanje i ona mi je odgovorila da je pisac, zahvalivši se, pitao sam je koliko je njenih knjiga objavljeno, na šta je ona briznula u plač. „Zašto me svi to odmah pitaju?“, rekla je plačući, „Pa, meni je moj ujak rekao da se ja mogu predstavljati  kao pisac, iako nisam objavila nijednu knjigu“. Pre toga je išla devet godina na primalnu terapiju po sistemu Artura Džanova, kojom je bila veoma zadovoljna, ali koja nije rešila njene glavne životne teškoće. Sa psihijatrije je imala dijagnostikovanu psihozu, a kada sam tražio da mi to objasni, rekla mi je da su njihovi testovi loši, jer na primer, postoji pitanje „Da li ponekad čujete neke glasove iako nema nikoga u blizini?“ „Naravno da čujem“, rekla je ona, „pa ja sam pisac i slušam glasove svojih glavnih junaka“. Njen suprug je takođe imao istu dijagnozu, a inače je bio dobar kompjuterski stručnjak i specijalista za marketing, dobivši te godine jednu od prestižnih profesionalnih nagrada. Drugi su se pribojavali njenih emotivnih reakcija jer je često na koktelima i društvenim skupovima bila u stanju, kada joj neko nešto kaže ili je pita, da vrisne tako glasno, da su ljudima ispadale čaše iz ruku. Na sesijama je plakala i glasno vikala i vrištala od početka do kraja. Svaki put, negde na sredini sesije, koje su inače trajale po dva sata, postajao sam siguran u to da će komšije ovog puta sigurno pozvati policiju. Padala bi sa stolice, valjala se po podu, doživljavala katarze, pri čemu bi izokrenula ruke i šake, izobličavala lice i izbacivala veliku količinu sline iz nosa i pljuvačke, koja je izgledala bezbojna i kristalno čista, kao da njen metabolizam proizvodi tu izlučevinu u veoma izdašnim količinama. Ako bi neko to slušao iz druge sobe, imao bi utisak da je živu deru. Povremeno sam imao potrebu da zapušim uši i da se pomalo izmaknem, kada bi postala preglasna ili telom krenula prema meni. Posle nekog vremena, kada bi se takav neki burni val malo stišao, ja bih je ponovo vraćao na stolicu i nastavljao sa radom. I ona je pripadala onoj kategoriji klijenata koji sakupljaju i kite se „skalpovima“ psihoterapeuta,  kojima niko nije bio u stanju da pomogne. Zapažanje koje se u meni postepeno iskristalisalo tokom našeg zajedničkog rada je bilo da ona uopšte nije bila u stanju da razmišlja. Ova žena uopšte nije u stanju da koristi svoj um i da misli, ona samo oseća i onda to što oseti, dramatično ispoljava napolje. To je bila ispravno postavljena dijagnoza, i malo-pomalo, kada bih uspeo da je iznova posadim na stolicu, počinjao sam da je prebacujem na razmišljanje, u stilu: „Pomisli sada nešto i reci meni tu misao“. U početku je to izgledalo, kao kada bi bogalju oduzeli njegove štake i rekli mu „Hajde sad hodaj!“ Nije se nikako snalazila u tome i kao da joj nije ni bilo jasno šta ja to od nje tražim. Po njoj, psihoterapija je bila prilika da se slobodno isplače i izviče. No, kako ni ja nisam odustajao i kao da sam svime što sam od tada činio, slao samo jednu poruku ili zahtev: „Počni da razmišljaš!“ I, krenulo je; bilo je sve manje one dreke, a sve više razmišljana i uvida. Naš međusobni odnos i radna alijansa vidno se popravila. Posle nekog vremena, došlo je do pravog proboja, kada je ona razumela kako je sve to počelo. Kao mala devojčica čitala je bajku „Princeza na zrnu graška“. Njen dečji um je tada izvukao zaključak da princeze treba da budu veoma senzibilne, kako bi osetile zrno graška, ma koliko dušeka stavili preko njega. I onda je to uvežbavala tokom čitavog daljeg života. Bila je u toj meri zapanjena tim uvidom i probuđenom željom da počne da razmišlja, da je nakon toga otpočela njena istinska transformacija.

 

Brze veze

 

Šizoidni karakter

Ekonomija

Komunikacija

Koncentracija na srce

Lucidno sanjanje

Vezanost

Zapadna staza

Tibetanski budizam

Swadisthana

Lajf koučing

Sveti Gral

Atlantida

Kamen Mudrosti

Guru

Bardovi

Praznina

Okultizam

Manipura

Zakon karme

Aura

Anđeo čuvar

Dijagnostika Karme

Meditacija

Novo Doba

Verska tolerancija

Mahavira

Pažnja

Muldašev

Anahata

Mesečev čvor

Akbar

Zdravlje

FacebookInstagramTwiter

© 2021. Spiritualni centar, portal duhovnosti.
Sva prava zadržana.