Mirotvorci stvaraju novi svet

Ako majka nedovoljno voli dete, njemu će kasnije biti teško da nauči da voli. Ako smatramo da nas roditelji ne vole, onda zaboravljamo sve što su dobro za nas učinili, i sećamo se samo loših stvari. Tada odnos prema svojim roditeljima prenosimo na sve ljude. Neprestano ponavljam: naši roditelji nas vole. Vole nas onako kako umeju. Ako ih nisu naučili da vole, znači da nas vole u sebi, unutra, ni sami to ne znajući. Ako roditelji nimalo nemaju ljubavi prema budućem detetu, ono jednostavno neće biti začeto ili će umreti dok je još u majci. Podsvesno, svi mi volimo jedan drugog jer je Bog u svakome od nas. Čovek, koji uopšte ne ume da voli, nije sposoban za život. Čovek koji se odrekne ljubavi neizbežno će biti agresivan u odnosu prema svojoj deci. Ko ne ume da savlada svoju požudu, ko nije u stanju da upravlja svojim nagonima, neminovno će ljubav pretvoriti u strast. A strast je direktan put u neuzdržanost, agresiju i smrt. Ko nije sposoban da obuzda svoju žeđ za novcem i vlašću, krašće, otimaće, lagaće. Ko nema snage da upravlja svojom seksualnom željom, silovaće i možda ubijati. Ko je navikao da halapljivo, brzo i nekontrolisano jede, neće potom moći da obuzda svoje želje za silovanjem i pljačkom.

Svi se mi, duboko u sebi, volimo, ali nepravilan način života, pogrešan pogled na svet mogu dovesti do pobede nagona nad ljubavlju. Duša tada počinje da boluje i propada. A sa našom decom, na nivou duše, jedno smo. Kada duša počne da se degradira, to jedinstvo se ruši i tada, na spoljašnjem nivou, majke prestaju da vole decu. Čovek koji ubija svoju dušu ubija time i dušu svoje dece – rođene i nerođene - lišavajući ih životne energije.
No, duboko u sebi, mi nastavljamo da volimo jedno drugo. Kada iz podsvesti ljubav počne da odlazi, niko nema šansu da preživi.

Mirotvorac je onaj čovek koji ume da poveže i pomiri bol i radost. Onaj koji može zadovoljstvo zbog zadovoljavanja svojih interesa da spoji i pomiri sa bolom povezanim sa realizacijom interesa bližnjeg. Jer često se dešava da moramo sebi nešto uskratiti da bi mogle da se ostvare želje drugog čoveka.

Da bi dva čoveka došla do kompromisa, potrebno je da istovremeno ograniče sami sebe – svoje želje i nagone. Kada se dva čoveka spore, a istovremeno je u njihovim dušama prisutna ljubav, tada oni, menjajući se, mučno i bolno traže i nalaze zajedničku tačku gledišta. Tada se dva različita mišljenja sjedinjuju u jedno, novo mišljenje, dublje i šire. Tako se razvijamo, tako se informacije upotpunjuju, to jest širi se znanje.

Međutim, ako nema ljubavi, onda svaki od učesnika u sporu pokušava da uguši, potčini sebi protivnika, da bi njegova ideja trijumfovala. Ili da svoga protivnika spali na lomači, kao što se radilo u doba inkvizicije.

Mirotvorac je onaj koji je spreman da se dogovora sa opozicijom, onaj koji ne oseća mržnju prema drugačijem mišljnju, onaj ko je spreman da se menja, da bi iz postojećih suprotnosti stvorio nešto novo. To i jeste način razmišljanja jednobošca. Upravo je o tome Isus Hristos i govorio.
Jednobožac oseća da nas Bog uvek voli. I ako je sve od Boga – znači sve treba voleti. Paganin može da voli samo ono što mu donosi zadovoljstvo, idolopoklonik se klanja belom i mrzi crno. Zato i ne može da zamisli da ga Bog voli.
Međutim, stvar je u sledećem: svet je jedan. Apostol Jakov je govorio da čovek, kršeći samo jednu zapovest, krši sve zapovesti. Ako ne volite nešto u ovom svetu, ne možete onda voleti ceo svet.

Na spoljašnjem nivou nešto nam se može svideti ili ne svideti. To je dopustivo, pošto je na spoljašnjem nivou svet razjedinjen, fizički objekti nisu povezani, već međusobno odvojeni. Na nivou polja, međutim, sve je jedno, a najdublja naša osećanja povezana su upravo sa tim višim planovima.

Ako ne volite deo, nikada nećete moći da zavolite Celinu. Na površnom, ljudskom nivou, podela na dobro i zlo je prikladna, ali u dubini duše – tamo gde caruje Božanska logika – postoji samo ljubav.

Sada nastupa ono vreme, kada ljudska agresija, i spoljašnja i unutrašnja, postaje smrtno opasna za dalji opstanak civilizacije. Agresivnost razjeda dušu, uzimajući ljudima ne samo sadašnjost, već i budućnost. Za idolopoklonika agresivnost predstavlja prirodno stanje. On ne oseća Božansku volju i uvek će mrzeti čoveka koji ga uvredi. Samo onaj ko shvati da je Bog ljubav i oseti da sve dolazi od Boga, neće osetiti uvređenost i mržnju u sebi.
Sudeći po svemu, u godinama koje dolaze, preživeće samo pravi jednobšci, odnosno, oni koji se ne mogu s mržnjom, strahom ili uninijem odnositi prema svetu i samima sebi, pošto osećaju u svemu Božansku ljubav.

Može biti da zaista treba početi sa razumevanjem jednostavne istine: Bog nas voli.

Iz knjige Dijagnostika karme, deo 6