Lepenci su bili bolji

U gorostasnoj Đerdapskoj klisuri, tamo gde se Dunav prostire široko  kao more, gde se ribe morune kreću uzvodno i nizvodno, zavisno od  kretanja sunca, nalaze se iskopine jednog od najstarijih naselja u Evropi – Lepenskog Vira.

Naši lepenski preci, koji su živeli ovde u kontinuitetu od 9500. do 7000. pre naše ere bili su jednostavan narod koji je živeo u skladu sa prirodom. Nazivani i decom sunca od strane arheologa, Lepenci su poznavali geometriju i njene oblike primenjivali u izgradnji svojih kuća, a kretanje sunca im je ukazivalo i na kretanje ribe morune u Dunavu – jednog od osnovnih izvora hrane u to vreme.

Ispred naselja, preko lepog, plavog Dunava, nalazi se stena Treskavac, u odnosu na koju je naselje bilo postavljeno pod uglom od 30 stepeni. Zbog svog oblika, ovo brdo omogućuje tzv. dvostruki izlazak sunca na dan dugodnevnice, svakog 20. juna po današnjem kalendaru.

Ono što je na mene ostavilo najdublji utisak, pored odnosa sa prirodnim okruženjem, preciznih astronomskih proračuna lokacije, oblika građevina i ribolikih figura koje su Lepenci ostavili za sobom, jeste činjenica da u arheološkim iskopinama nije pronađeno oružje niti ijedan ostatak ljudskog tela koji ukazuje na nasilnu smrt.

Lepenci nisu ratovali i ubijali jedni druge.

U vreme današnjih previranja, nedostatka poštovanja ljudskog života i prekinute mreže povezanosti sa prirodom i svim životom koji ona drži u svojim nedrima, krajnje je vreme da se setimo drevne prošlosti, da se  povežemo sa našim pra-praprecima koji su živeli na ovim prostorima. To sećanje na drugačiji način postojanja postoji u našem jezgru, u našim genima, u našoj drevnoj memoriji…

Možda, samo možda, ova planeta ratova nije uvek bila takva…Balkan nije uvek bio mesto konflikta i uzavrele krvi. Možda mi ipak dolazimo iz nekih drugih krajeva galaksije i donosimo u svojim genima mir, blagostanje, ljubav, razumevanje i saosećanje…

Vreme je da se istorija ponovo ispiše u novom svetlu, iz srca, iz harmonije, iz realnosti koja uistinu i dalje postoji u nematerijalnoj dimenziji.

Vreme je da se setimo ko uistinu jesmo – bića svetlosti,  puna snage i ljubavi, vetar koji putuje i huči kroz vekove, beskonačni – ispunjeni namerom da primimo život od predaka i prenesemo ga dalje na druga pokoljenja. U miru.

Na ovu dugodnevnicu, želim vam blagostanje i još mnogo dvostrukih izlazaka sunca koji će se ogledati u vašim očima sve šire i sve više.

Katarina Subotić
www.infinitesouljourney.com