Kako da znamo Božiju Volju

Čak i ako smo srećni i želimo da uradimo pravu stvar, kako možemo da znamo šta je prava stvar ? Znamo da savršenstvo dolazi od toga što slušamo Volju Svevišnjeg, ali kako možemo da znamo da li poruka dolazi od Svevišnjeg ili iz nekog nižeg izvora? Jedan način je da dobro meditiramo satima. Ne pričam o tome da se meditira dva ili tri minuta, pa čak ni pola sata. Treba da meditiramo bar dva sata odjednom, bez prekida. Treba da meditiramo iskreno i posvećeno uz obilan unutrašnji plač, kao da dete plače unutar našeg srca. Ako je naša meditacija uzvišena, sigurno ćemo dobiti tačnu poruku Odozgo.

Naša meditacija mora da bude nepodeljena. To ne može da bude ona vrsta meditacije u kojoj je um u jednom trenutku usredsređen, a u sledećem trenutku luta po gustoj šumi - misleći na naše prijatelje ili šta smo doručkovali. Ako jedna jedina misao uđe na vrata uma, to je kao da je ekser ukucan u zid naše meditacije. Ako nema misli, onda nema čekića, nema eksera, ničega – samo mir. Nažalost, izuzetno je teško postići takvu vrstu meditacije.
Osim nepodeljene meditacije, postoji i drugi proces kojim možemo da spoznamo Božiju Volju. Možemo da se molimo Bogu da nam da sposobnost da imamo stalnu predanost – ne predanost od jedne sekunde ili predanost u trajanju od  pet minuta, već stalnu, bezuslovnu predanost Njegovoj Volji. Možemo da kažemo: „Gospode, daj mi sposobnost da se predam Tvojoj Volji. Želim da uradim nešto dobro ovde na zemlji. Ako ne uspem, s vedrinom ću primiti rezultate. A ako uspem, znam da će to biti samo zato što je Tvoja Sposobnost delala u meni i pomoću mene“. Ako smo u stanju da imamo ovakav stav predanosti ili nevezivanja u svemu što radimo, Božija Volja će moći da deluje u nama i kroz nas.    

Predati se ovako radosno, bez obzira na rezultate naših dela, veoma je teško. Ako uradimo nešto dobro, spremni smo da zaslugu za to pripišemo bilo kome. Dok idem prema stadionu, recimo da prođem pored majmuna ili psa na ulici. Potom, ako na stadionu dobro pretrčim 100 m, spreman sam čak da mislim da su taj pas ili majmun koje sam video na putu zaslužni za to. Ali ako ne budem trčao dobro, tad počinjem da krivim ceo svet: „Video sam tog i tog na putu, doneo mi je lošu sreću!“ Isto tako, nastaviću da okrivljujem neke ljude. Na taj način, naša predanost postaje uslovna. Ali ukoliko postoji prava predanost, bez obzira šta se dešava, rezultat ćemo primiti sa vedrinom. Bilo da je rezultat povoljan ili nepovoljan, primamo ga sa istim stavom a naša predanost nije uzdrmana.

Treći način da spoznamo Božiju Volju je da u svakom trenutku imamo apsolutnu detinju svest. U običnom životu, ako želimo da ugovorimo sastanak sa nekim važnim, najpre moramo da ugodimo sekretaricama a onda moramo da se dodvoravamo višim referentima. Moramo da idemo od najnižeg do najvišeg. U duhovnom životu nije tako. Onaj ko ima detinju svest, može da ima direktan pristup Svevišnjem. Dete se ne plaši svog oca, bez obzira na koliko je visokom položaju. Otac može da bude upravnik velike fabrike, koja ima mnogo radnika. Ali dete ne mora da traži od radnika da vidi oca; ono samo otrči ocu, a on prekida sve što je radio i uzima dete u krilo.

Pomenuo sam tri načina spoznaje Božije Volje. Jedan je kroz snažnu, duboku meditaciju od nekoliko sati, drugi način je da radosno predamo svoje postojanje, a treći je da imamo apsolutno dečiju svest. Svaki od tih načina je jednostavan, ukoliko želimo da trčimo veoma brzo i ukoliko smo rešeni da završimo trku. Ako tragalac ima čvrstu volju da postane savršeni učenik, na kraju će uspeti.

A opet, ako tragalac ima ostvarenog Učitelja, koji je u fizičkom i koji zna Božiju Volju, onda mu nije neophodno da meditira tri sata ili ostvari tu vrstu radosne predanosti u svojim svakodnevnim aktivnostima ili da pristupi Bogu direktno sa detinjom svešću. Dakle, u tom smislu on ima sreće.

Iz knjige "Šri Činmoj odgovara", deo 6