Hoćemo li biti junaci?

Ima jedna alegorija, koja opisuje različite duhovne škole i sisteme, u raznim epohama i kulturama, kao brodove jedne ogromne flote na putu ka istom cilju. Bez obzira što im je usmerenje isto, mornari na tim brodovima ne mogu stajati jednom nogom na jednom, a drugom na drugom brotu, niti posada jednog broda može da upravlja drugim brodom. Ali mogu da uče jedni od drugih; iskustvo svakog broda je na dobrobit celoj floti. Međutim, desi se da poneku posadu svetlost koja se ukazuje na horizontu tako zaslepi, da ova pomisli kako je najbolja u celoj floti i kako treba da upravlja svima. Ona tada izgubi sposobnost učenja, a zatim prestane i da upravlja svojim brodom jer više ne gleda u put već samo u to kako će sebe nametnuti drugima. Dok drugi brodovi prolaze i nastavljaju ka cilju, brod ove zaslepljene posade počne da se vrti u krug, dok ne potone u vrtlogu koji je sam oko sebe stvorio.

Ova alegorija je, naravno, nastala iz evropskog pera. Na Istoku i dalje postoji jasna institucija učitelja, koji čvrstom disciplinom i sistemom vodi svoje učenike, tako da oni nemaju vremena da zveraju okolo, od silnog posla na svom brodu. Evropljanin se, međutim odlučio da uči od sveta. Učitelj je onaj koji vodi, usmerava, ukazuje, nagoveštava... ali samo da bi učenici sve to primenili u svom životu, krčeći put do jedinog pravog, vrhovnog, unutrašnjeg učitelja. I tako, Evropljanin još od renesanse putuje kroz prostore i epohe, nastojeći da se čvrsto drži za nit koja ih sve povezuje od kad je sveta i veka. Da li u tome uspeva? Ili ulazi u vrtlog iluzije ega, zaslepljen Majom, dok ne potone u tom vrtlogu koji je sam oko sebe stvorio?

Ovo je bila dilema svih tragalaca inspirisanih zapadnim misticizmom. Do - jutros. Ali, od od kako je svest o promeni koja dolazi s 2012. godinom prodrmala i slojeve znanja koji su do sada bili zgužvani po ćoškovima, i zapadni mistici i tragaoci su dobili jasno uputstvo za dalje: unutrašnjeg učitelja, za kojim tolko čezne, tragalac će naći u svom srcu. Ne u znanju svoje pameti, ne u čvrstini vere, ne u poslušnosti dogmi, već u svom srcu.

Ko voli našu narodnu poeziju, setiće se da je glavna osobina pravog junaka - srčanost. To znanje prenose i mnge bajke i legende. Najveći junak gralske legende je Parsifal, koga samo njegova srčanost vodi do dobrog kraja.

Pa, dragi moji sadruzi tragaoci, hoćemo li sada stati među police svojih znanja i prestati da budemo knjiški moljci, kompilatori, kritičari, analitičari i, konačno, nastojati da budemo - junaci?

Vox Rosae