Staza što vode do Boga, ima koliko i ljudskih duša...
26.6.2021.
Napisala / Napisao: Dezmond Tutu
Poenta je sledeća: ne vređajte pripadnike drugih vera sugerišući, kao što se to ponekad događa, da su, ako ste vi recimo hrišćanin, i pripadnici drugih religija hrišćani, a da to ni ne znaju. Pripadnike drugih religija moramo priznavati kao ono što jesu, u njihovom celokupnom integritetu, sa verovanjima kojih se svesno drže; moramo da ih pozdravljamo i poštujemo kao one koji su i da sa poštovanjem hodamo njihovom svetom zemljom skinuvši cipele, metaforično, ali i stvarno. Svojih konkretnih i specifičnih verovanja moramo da se držimo pažljivo, ne praveći se da su sve religije iste, jer je očigledno da nisu. Moramo biti spremni da učimo jedni od drugih, ne tvrdeći da samo mi posedujemo svu istinu i da imamo pravo na Boga…
… Moja prva poenta je krajnje jednostavna: da slučajnosti uslovljene geografijom i rođenjem u velikoj meri određuju kojoj veri ćemo pripadati. Veoma su veliki izgledi da ćete ukoliko se rodite u Pakistanu biti musliman, ako se rodite u Indiji hindus, ako se rodite u Japanu šintoista, a ako ste se rodili u Italiji hrišćanin. Ne znam kakav značajan zaključak odatle može da se izvuče - osim možda da ne bi trebalo lako da podležemo iskušenju isključivosti i dogmatskim pretenzijama da naša konkretna religija ima monopol na istinu. Lako se moglo dogoditi da pripadate veri koju trenutno prezirete, samo da ste se rodili tamo, a ne ovde.
Ne vređajte druge
Ponizno i radosno treba da priznamo da natprirodna i božanska realnost kojoj svi služimo na neki način prevazilazi sve naše konkretne kategorije misli i imaginacije i da pošto je božansko - kako god ga zvali, shvatali i zamišljali - beskonačno, a mi smo uvek konačni, božansko nikada nećemo shvatiti u potpunosti. Trebalo bi da nastojimo da podelimo sve uvide koje možemo i da budemo spremni da učimo, recimo na tehnikama i duhovnom životu koji su prisutni u religijama koje se razlikuju od naše sopstvene. Zanimljivo je da većina religija ima jednu transcendentnu referentnu tačku - mysterium tremendum - koja se spoznaje tako što se udostojava da se otkrije čovečanstvu; da je transcendentno zaista samilosno i brižno; da su ljudska bića na neki način stvorenja ove svevišnje realnosti koja nadilazi ovaj svet, sa uzvišenom sudbinom da se nadamo večnom životu u blizini ovog božanskog, bilo tako što ćemo biti apsorbovani bez razlike između stvorenja i stvoritelja, između ljudskog i božanskog, ili u predivnoj bliskosti u kojoj razlika između ova dva reda stvarnosti nastavlja da postoji.
Sledimo ono što nas ujedinjuje
Ako pročitamo klasična dela različitih religija koja se tiču molitve, meditacije i mistike naći ćemo značajnu konvergenciju, i to je nešto čemu možemo da se radujemo. Ima dovoljno toga što se zaverilo da nas rastavi; slavimo, zato, ono što nas ujedinjuje, ono što nam je zajedničko.
Sigurno da je dobro znati da je Bog (u hrišćanskoj tradiciji) stvorio sve nas (ne samo hrišćane) po svom liku, ulažući tako u sve nas beskrajnu vrednost, i da je sa čitavim čovečanstvom Bog ušao u zavetni odnos, oličen zavetom datim Noju da neće ponovo vodom uništiti svoju tvorevinu. Svakako da možemo da se radujemo što večna reč, Božiji Logos, sve prosvetljava - ne samo hrišćane, već svakoga ko dođe na ovaj svet; da ono što nazivamo Duhom Božijim nije samo hrišćanski prerogativ, jer je Duh Božiji postojao još mnogo pre nego što je bilo hrišćana, nadahnjujući ljude i žene na putu svetosti, dovodeći ih do ostvarenja, i dovodeći do ostvarenja ono što je u svakom najbolje. Slabu čast činimo našem Bogu ako, recimo, poričemo da je Mahatma Gandi bio istinski velika duša, sveti čovek koji je bio blizak Bogu. Naš Bog bi bio suviše mali ako to nije i Gandijev Bog: ako je Bog jedan, kao što verujemo da jeste, onda je on Bog svih svojih ljudi, priznavali ga oni kao takvog ili ne. Bogu nismo potrebni mi da ga štitimo. Mnogima od nas je, možda, potrebno da se naša predstava o Bogu produbi i proširi. Često se kaže, napola u šali, da je Bog stvorio čoveka po svom liku, a da mu je čovek uzvratio na isti način, natovarivši mu svoje uske predrasude i isključivost, fobije i temperamentne sukobe. Bog ostaje Bog, bilo ili ne bilo onih koji će mu služiti.
Ovaj tekst je sastavljen od citata iz knjige nadbiskupa Dezmonda Tutua “Bog nije hrišćanin: i druge provokacije” (2011), kao i iz govora koje je u Britaniji, u misiji u gradu Birmingemu 1989, držao na forumu pred okupljenim verskim velikodostojnicima različitih veroispovesti.
© 2021. Spiritualni centar, portal duhovnosti.
Sva prava zadržana.