Predgovor rozenkrojcerskim manifestima

Poruka klasičnih rozenkrojcera

U Amsterdamu postoji jedna veoma zanimljiva biblioteka. Zove se Bibliotheca Philosophica Hermetica i jedina je biblioteka na svetu koja sakuplja i izučava isključivo hermetičke tekstove. Nastala je zahvaljujući zalaganju i novcu jednog čoveka koji je po mnogo čemu izuzetan, baš kao i njegova biblioteka – to je holanđanin Jušt Ritman, po zanimanju bogati industrijalac, a po svojoj suštini i vokaciji, moderni rozenkrojcer.

Ritmana danas često porede sa Kozimom Medičijem i to s dobrim razlogom - jer, kao što je Il Vecchio[1] nekada u svojoj Firenci uzdizao kulturu i umetnost, oživljavajući antičku misao i tragajući za univerzalnom harmonijom i istinom preko Platonske akademije, tako i Ritman danas uspeva da živi u funkciji svog ideala doprinoseći, pomoću svoje biblioteke, uskrsnuću iskonske duhovnosti u našem vremenu. Fundus BPH, koja priređuje i pomaže izložbe širom sveta, čini oko 20000 rukopisa i štampanih tekstova iz oblasti hermetizma, među kojima su i najstariji primerci mnogih hermetičkih dela. Međutim, od najvećeg značaja je njen naučni i istraživački rad. Upravo zahvaljujući njemu, tj. zahvaljujući pre svega istraživanjima bibliotekara BPH, Dr Karlosa Gilija (Dr Carlos Gilly), razrešene su najveće misterije kojje su obavijale nastanak ključnih tekstova za razumevanje poruke i filozofije klasičnih rozenkrojcera, nazvanih Rozenkrojcerski manifesti. To su tri teksta: Fama Fraternitatis[2], Confessio Fraternitatis[3] i Alhemijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca, svi objavljeni u prvoj polovini sedamnaestog veka u Nemačkoj, i to bez imena autora. Potpisalo ih je novo, tajanstveno bratstvo, po imenu Bratstvo Ružinog krsta.

Tekstovi sročeni živopisnim i duhovitim stilom, oštro su napadali licemerje i prljavštinu savremenog sveta i njegovih vodećih vrednosti, pozivajući čoveka da potraži božansku iskru u sebi i da pronađe pravi put za čovečanstvo, sledeći zrak koji se toj iskri obraća, koji je to činio i koji će to činiti u sva vremena i kroz mnoge kulture. Glas Bratstva se kao požar proširio po celoj Evropi. Raznorazne spekulacije, tumačenja, prepisi, čak i «ispravke» manifesta nicale su neviđenom brzinom. Naročito je intrigirala Fama Fraternitatis, koja je objavljena prva, a osim toga je pre svog objavljivanja kružila kao neki tajni rukopis među učenjacima i ezotericima sedamnaestog veka. O rozenkrojcerima i njihovoj poruci počele su da se pletu moguće i nemoguće legende.

Članovi bratstva su sve to mirno posmatrali, ne otkrivajući se i ne reagujući na bilo koji način. Njihova poruka je bila odaslata, i sada je odzvanjala svetom, ne za svakog, već za one «koji imaju uši da čuju». Tu više nije bilo šta ni da se doda, ni da se oduzme.

Trougao vatre

Krajem šesnaestog i početkom sedamnestog veka, Evropu potresa teška moralna kriza. Svaka stvar rađa svoju suprotnost[4], pa tako i posle svetlosti renesanse nastupa jedan mračan period. Ljudski duh, probuđen novim saznanjima i oplemenjen uzvišenim idealima humanizma, ponovo pada pod vlast nižih nosilaca ličnosti. Crkva, uznemirena otkrićima koja otvaraju nov pogled na svet i na čoveka, a pre svega novim konceptima u astronomiji, odbacuje rad Nikole Kopernika i proglašava ga jeretičkim. Dolazi do definitivnog razvoda između crkve i nauke posle koga, kao i posle većine razvoda, obe strane ostaju zakleti neprijatelji. Crkva je obrazovala Koncil tridesetorice (1545 – 1563.), nastojeći da ponovo stegne obruč stroge discipline. Inkvizicija sastavlja indeks zabranjenih knjiga, usvojen 1566. godine, na kome su se našla praktično sva naučna i ezoterijska dela renesanse. Uz to, pod maskom borbe za «čisto» hrišćanstvo, katolička crkva širi posede i utvrđuje svoju vlast, izazivajući krvave ratove i masakre. Velika geografska otkrića koriste se za istu svrhu.

Ali, plemeniti i slobodni čovek odgajan u jaslama humanizma nije se više mogao ubiti, baš kao ni njegova vera. Potraga za znanjem i istinom se nastavlja, samo podalje od očiju javnosti. Nastaju razne grupe zatvorenog tipa i tajna društva, a njihov broj neprestano raste.Te grupe su često prevazilazile granice jedne države – za današnjeg čoveka je neshvatljivo koliko su ti istomišljenici, združeni na osnovu iste vizije ili istog ubeđenja, u tim uslovima znatno sporije komunikacije nego danas, bili dobro povezani i usklađeni u svom radu.

Tako je, u uslovima spoljašnje sputanosti, u uslovima razgoropađenosti najcrnjih i najbednijih ljudskih strasti koje su sa svojim kvazivrednostima nastojale da kroje sudbinu Evrope, počela da se razvija jedna nova duhovnost, pod simbolom rascvetane ruže na krstu, usmerena ka svetlu koje je postojano sijalo ne iz jedne crkve ili iz nečijeg samozvanog religijskog autoriteta, već iz svih svetih spisa i iz dela svih iskrenih tragaoca za istinom koji su kroz istoriju čovečanstva ostavili tragove o svom putu. Oči te nove duhovnosti nisu bile uprte ka bogu čija se milost kupovala novcem ili pokorom, čije se osvete trebalo plašiti, već ka Bogu Univerzalnom Tvorcu koji je, sa čistom ljubavlju kao jedinom kreativnom silom, stvorio čoveka prema svom liku. Budući da «stvoritelj živi u svim svojim stvorenjima»[5], tako i čovek poseduje božansku iskru u sebi, koja mu omogućuje da čuje glas istine, da pusti da ga on vodi, da bi delao plemenito i u skladu s božanskim planom; jer, mi «nismo rođeni radi nas samih, već mnogo više da služimo čovečanstvu»[6]. Čovek je Božje delo pa bi, prema tome, kad bi bio u skladu sa svojim tvorcem, bio savršen. Ali, on je «pao», tj. kroz sujetu i egocentralnost udaljio se od svoga tvorca i promenio se, postao pun mana i jadan. Zato ne treba tražiti spas u maglovitim obećanjima o nagradama sveta iza vela smrti – ma koliko za to molio, plaćao ili se zlopatio, manjkavi nebožanski stvor neće naći svoje mesto u harmoničnom polju Božjeg savršenstva, pa bio živ ili mrtav. Čovek za života mora nastojati da izgradi harmoniju, plemenitost i inteligenciju u sebi, da napreduje puštajući da ga ona božanska iskra u njemu vodi, kako bi jednog dana i u njegovom biću zasijalo svetlo spasa – spasa za njega, i za druge.

Na nastanak i oblikovanje ove rozenkrojcerske filozofije, koja je, naravno, suviše kompleksna da bi ovih nekoliko rečenica pokušaja da se njena suština približi čitaocu mogli da se smatraju za nekakav prikaz, uticala su uglavnom četiri toka prisutna u razvoju evropske civilizacije.

Pre svega, to je bila tradicija srednjevekovnog misticizma. Mističari kao Majster Ekhart (1260 – 1328), Anri Suso (1295 – 1366) i Johan Tauler (1300 – 1361), govorili su o temama koje će biti suštinske i u rozenkrojcerskom učenju - o postojanju božanstvene duhovnosti u čoveku, o unutarnjem Hristu (Božanska iskra), o božanskim kategorijama kao što su božanska mudrost, božanska snaga, ljubav, svetlost itd.

Najočigledniji uzročnik i direktni «krivac» što je ljudski duh postao sposoban za formiranje i poimanje rozenkrojcerske filozofije, bila su naučna i filozofska otkrića renesanse, uključujući tu i hebrejsku i arapsku kabalu, magiju i astrologiju. Došlo je do procvata hermetičke misli, ne samo onakvog o kakvom svedoče dela Džona Dija, Đordana Bruna ili Pika od Mirandole, već i praktično manifestovanog, kroz suštinsku promenu odnosa prema čoveku, koji se sada sagledava kao nedeljiv od prirode, što vidimo u briljantnom delu velikog Paracelzusa (1493 – 1541). Rukovođen hermetičkim načelom da je ovaj naš pali svet, svet podvojenosti i da svaka stvar ima svoju suprotnost, podučen alhemičarskom praksom, Paracelzus je prvi uveo hemiju u medicinu i razvio kompleksnu farmakologiju.

Treći tok bio je reformatorski. Ovde se ne misli samo na reformaciju Martina Lutera, koja se ticala ovozemaljskog čišćenja crkve od svešteničkih zloupotreba i njenog vraćanja u okvire izvornih hrišćanskih vrednosti kao što su skromnost, iskrenost, jednakost pred Bogim itd. Skrivena unutar protestantskog pokreta, još od samih njegovih početaka, nastala je i zaživela i jedna nova duhovnost, koja je zahtevala mnogo radikalniju reformaciju – reformaciju samog čoveka. Pobornici ove duhovnosti verovali su da je prava crkva u stvari jedno duhovno bratstvo, Ecclesia spiritualis, koja nije institucionalizovana u svetu materije, već, dakle, pripada svetu duha; njeni članovi su svi oni, ili bolje rečeno samo oni, koji zaista postoje u Isusu Hrisu, tj. koji su, ostvarivši obnovu i promenu u sopstvenom biću, postali kao On.

Za razvoj ove duhovnosti značajna su tri imena: Valentin Vajgel (1533-1588), Filip Nikolaj (1556-1588) i Johan Arnd (1555-1621).

Valentin Vajgel je nastojao da pomiri različita duhovna strujanja epohe. Živeo je izrazito religioznim načinom života, radeći na unutarnjoj transformaciji i obnovi. Razvio je teoriju o pravom znanju, zasnovanu na antičkoj poruci spoznaj samog sebe.

Filip Nikolaj bio je pionir «Nove pieta». Oslanjajući se na rad Valenina Vajgela, unapredio je znanje o procesima obnove, tj. o alhemijskom venčanju. U delu «Ogledalo radosti večnog života» opisao je sedam faza ovog procesa. U trećem manifestu, «Alhemijskom venčanju Kristijana Rozenkrojca», očigledni su uticaji ovog dela.

Treća osoba, Johan Arnd, smatra se za preteču nemačkog pietizma. Njegova knjiga «Hrišćanski život» bila je pravi bestseler za to vreme. Između ostalog, napisao je i tumačenja za knjigu Amphiteatrum Sapientiae Aeternae[7] od H. Kunrata, koja se na više mesta bukvalno citira u «Knjizi prirode» (Liber Naturae) u Manifestima. Johan Valentin od Andree, jedan od vodećih ljudi Bratstva i autor «Alhemijskog venčanja» i «Fame fraternitatis», J. Arnda je smatrao za svog duhovnog oca.

Četvrti tok može se nazvati apokaliptički, jer se tu radi o proročanstvima koja su itekako oblikovala svest tadašnjeg čoveka. No, pre svega, treba napomenuti da ova proročanstva nemaju nikakve sličnosti sa kojekakvim proricanjima koja bi manje ili više nerazgovetnim jezikom izmađijala neka seoska baba. Proročanstva o kojima je ovde reč su plod filozofsko – mističnih vizija iza kojih stoji čitav filozofski sistem i ona se ne sastoje od predviđanja pojedinih događaja, već su to zapravo otkrovenja Božjeg plana, uloge ovog sveta u njemu i njegovih kretanja. Najpoznatija su bila dva proročanstva – jedno je sastavio Joakim od Fiore u 13. veku, a drugo je tzv. Proročanstvo o severnom lavu, uzeto iz Ezrinih (ili Ezdrinih) apokrifa.

Joakim od Fiore je sastavio sistem po kome se vreme može podeliti u tri velike ere: prva je era Oca (vladavina Zakona), koja je počela sa Adamom; druga je era Sina (vladavina Vere i Jevanđelja); a treća je era Sv. Duha (vladavina duhovne slobode, ljubavi i radosti) koja je, prema Joakimu od Fiore, trebalo da počne 1260. godine osnivanjem nove prave crkve, koja će smeniti okoštalu Petrovu crkvu. On je smatrao da će to učiniti monaški red Boni Aermitae. Ove ideje proglašene su za jeretičke, ali su ipak vekovima ostale dobro poznate. U šesnaestom veku, mnogi su već duboko verovali da se poslednja era upravo završila.

Ezdrini apokrifi najavljuju pojavu žutog lava sa severa koji će se suprotstaviti dvoglavom orlu i započeti eru blaženstva. U alhemijskoj simbolici, pobeda lava nad orlom zapravo predstavlja procese sjedinjavanja sumpora i žive. S obzirom da proročanstvo takođe najavljuje i povratak majstora Velike Umetnosti (Ars Magna), tj. najčistije alhemije, a i po drugim pokazateljima, jasno je da bi ovaj tekst trebalo tumačiti u skladu sa simbolikom alhemije i kabale. Međutim, Evropa tog vremena, koju su neprestano potresali ratovi katoličke Habsburške monarhije, rado je u ovoj priči videla alegoriju koja nagoveštava dolazak novog vladara spasioca.

Na kratko je izgledalo kao da će se proročanstva ispuniti. Na nebu su se dešavale velike promene – godine 1603. Jupiter i Saturn obrazuju trigonum[8], što je shvaćeno kao predznak velikih promena. Iduće godine, u sazvežđu Zmije i u sazvežđu Labuda pojavljuju se dve nove zvezde; obrazuje se Trigonum igneum, Vatreni trougao – konstelacija koja je jednodušno shvaćena kao božanski znak za nešto. Ali, za šta? Johan Kepler koji, očaran i poetski nadahnut, piše knjigu o ovom fenomenu[9], veruje da dešavanja na nebu predskazuju rat posle koga će uslediti radikalne promene, ili pojavu čoveka koji će uspostaviti novu, veliku duhovnu grupu i vratiti Evropi pravu duhovnost. Poklonici Joakima od Fiore su ubeđeni da je kraj poslednje ere sada definitivno i od Boga potvrđen. Većina se, međutim, nada da trigoneum igneum najavljuje dolazak spasioca, severnog lava, koji će ponovo uspostaviti mir i vladavinu istine.

Ali, sve ostaje po starom. Svet i dalje postoji, izranavljen političkim igrama, ratovima, korupcijom, pohlepom. Istina je ubijena i masakrirana i grob joj se ne zna. Nešto nade, doduše, uliva poslanstvo Anrija IV[10] - on je Francuskoj doneo mir koji bi možda mogao da se proširi na celu Evropu. Tomazo Kampanela u njemu vidi «novog Davida» koji će uspostaviti jedinstvo hrišćanstva pre ponovnog dolaska hrista. Ali, 1610. godine, Anri IV je ubijen. Poslednji zrak nade se ugasio.

A onda se, iste te 1610. godine, u Nemačkoj pojavljuje jedan tekst koji odmah počinje da se prenosi, najpre među učenim ljudima, iz ruke u ruku. U tom tekstu, nazvanom Fama fraternitatis, Bratstvo Ružinog krsta pokazuje da je spas sve vreme tražen na pogrešnom mestu – pravi spas nalazi se u ponovnom uspostavljanju poretka sopstvenog bića u skladu sa Božjim planom; spoljašnja harmonija jednog društva samo je posledica unutarnje harmonije njegovih članova. Bratsvo nudi put pravog spasa, pomoću hermetičke filozofije i hrišćanske ljubavi. A grobnica sa netaknutim telom njihovog osnivača, Kristijana Rozenkrojca, na kome se nije mogao videti nijedan znak raspadanja iako je tu ležalo mrtvo već 120 godina, pronađena je, tvrdi Fama fraternitatis, 1604. godine – one godine, kada je na nebu zasijao Vatreni trougao.

Objava iz Tibingena

Fama fraternitatis je prvi put objavljena tek 1614. godine. Izdavač je bio Vilhelm Vesel iz Kasela, a pun naziv ovog izdanja glasio je: «Univerzalna i sveobuhvatna reforma celog sveta; sa Famom Fraternitatis hvale dostojnog Bratstva Ružinog Krsta, napisana svim učenima i vladarima Evrope; isto tako i kratak komentar g. Hazelmajera, zbog koga je uhapšen i bačen na galiju. Danas štampano, da se obrati svim iskrenim srcima».

Kao što vidimo iz naslova, u tom izdanju su se nalazila tri teksta. Prvi, «Univerzalna i sveobuhvatna reforma celog sveta», zapravo je bio prevod jednog dela knjige Trajana Bokelinija «Novosti sa Parnasa»[11]. Antipapski orijentisan Bokelini, inače veliki prijatelj Galileja, čiji je rad crkva zabranila i proglasila za jeretički, duhovitim jezikom i u formi mitološkog dijaloga, prikazuje svet kao bolesnika do kostiju nagriženog ranama laži, licemerja, pohlepe i svih ostalih najnižih ljudskih slabosti, kome niko ne može pomoći, jer na njegovom telu više ne postoji nijedno zdravo mesto. Poruka ove satire je jasna – institucije ovog sveta, bile one religijske, političke ili filozofske, ne mogu povesti čovečanstvo ka spasu. Nije slučajno što je baš ovo delo štampano umesto predgovora uz Objavu bratstva.

Što se tiče trećeg teksta, dugo se smatralo da je g. Hazelmajer izmišljena ličnost i da je Bratstvo samo napisalo taj komentar. Zahvaljujući otkrićima dr Karlosa Gilija, međutim, koji je uspeo da rekonstruiše biografiju ovog čoveka, nekadašnjeg praškog sekretara Edvarda Kelija, Paracelzusovog poklonika i vlasnika impozantne zbirke alhemijskih rukopisa, ispostavilo se da je Adam Hazelmajer zaista zbog svog neskrivenog oduševljenja porukom Bratstva zarobljen i 1612. godine poslat na galiju. On je primerak Fame dobio u Tirolu 1610. godine. Ubrzo potom, sročio je i potpisao svoj odgovor Bratstvu stilom koji je, kako dr Gili primećuje, suviše entuzijastičan i hvalospevan da bi se pripisao autorima Manifesta. Na galiji je proveo četiri godine – njegova kazna bi verovatno trajala i mnogo duže, da uticajni prijatelji koji su se neumorno zalagali za njega konačno nisu uspeli da ga oslobode.

Duhovni tragaoci sedamnaestog veka znali su da se san o bratstvu začeo u Tibingenu, u nemačkoj grofoviji Virtenberg. Tu je delala grupa duhovnih džinova tog vremena koji su, pored zvaničnih nauka, pasionirano proučavali svu filozofiju, alhemiju, kabalu, astrologiju i hrišćansku mistiku. Najznačajniji među njima bili su Johan Arnd, Tobijas Hes (1568 – 1614), Kristof Besold (1577 – 1649) i Johan Valentin od Andree (1586 – 1654). Ali, ko je bio autor Fame? Svi zajedno, ili možda neko sasvim nepoznat? Najviše se sumnjalo na Andreu. Na njega, sa velikom izvesnošću, upućuju i rezultati istraživanja Karlosa Gilija i Rolanda Edighofera.

Johan Valentin od Andree (1586 – 1654), luteranski sveštenik, bio je unuk Jakoba Andree, jednog od pionira Luteranske reformacije. Njegov otac, i sam sveštenik, vatreno je izučavao alhemiju - ova oblast privlačila je i samog Martina Lutera. Mladi Johan Valentin vrlo rano je stekao obimno i raznovrsno obrazovanje, koje mu je pomoglo da ceo luteranski pokret sagleda u svim njegovim aspektima. Shvatio je da reformacija koju je sprovodila njegova crkva nije bila ni dovoljna ni efikasna. Do pravih spoljnih promena nije moglo doći, dok unutarnji razvoj ne omogući čoveku da ih prihvati i sprovede. Ljudima je trebalo ukazati na neophodnost sasvim drukčije reforme, koju je svako morao da sprovede u samom sebi. Podstaknut radom svog duhovnog učitelja J. Arnda, pod zaštitom svoje svešteničke odore, Andrea se, sa svojim prijateljima, bacio na posao za koji je bio pozvan – na širenje nove duhovnosti, rozenkrojcerskog učenja.[12]

Fama fraternitatis opisuje život i učenje osnivača Bratstva Ružinog krsta, legendarnog Kristijana Rozenkrojca. Podeljena su mišljenja o tome dali je on zaista postojao ili ne, ali to nije ni bitno. Model za lik Kristijana Rozenkrojca očigledno je bio Andrein veliki prijatelj i najbliži saradnik, Tobijas Hes. Fama kaže kako je K.R. svoje izuzetno znanje primio u arapskom gradu Damkaru, u kome su vladali razumevanje, hamonija i istinska mudrost. Prema Merkatorovom Atlasu iz 1585. godine, a i prema jednom geografskom spisu iz tog vremena, taj grad se nalazio na jugozapadu Arabijskog poluostrva, na teritoriji današnjeg Jemena. Prema tom spisu, u Damkaru je navodno bio sačuvan ceo Corpus Hermeticum; osim toga, tu je postojao i univerzitet od preko 500 studenata. Da li je Damkar koji je opisan u Fami zaista postojao ili ne, ne znamo – avanturisti koji su, inspirisani rozenkrojcerskom pričom, pokušali da ga pronađu, nisu u tome uspeli. Kako god bilo, opis ovog grada u Fami fraternitatis nije ni dat da bi uputio čitaoca na geografska istraživanja, već da prikaže sliku idealnog društva, koje je ljudska mudrost iznedrila i iz koga se ona dalje mogla nesputano razvijati.

Tek tako pročišćen i oplemenjen sveobuhvatnim znanjem i istinskom mudrošću, K.R. može da ode u grad Fes, da bi primio još mnoga korisna znanja od «prvobitnih stanovnika» tog mesta, «čija magija još nije sasvim pročišćena». Tu se misli na entitete koje Paracelzus razmatra u svom delu «Rasprava o nimfama, sirenama, patuljcima, salamanderima i drugim bićima»; on smatra da ova bića nisu istog porekla kao i Adam, a u kontaktu sa njima, čovek može saznati tajne prirode.

Međutim, Evropa (nagrižena ranama licemerja, pohlepe i izvrnutog sistema vrednosti), ne prihvata plemenita znanja i mudrost koju joj K.R. nudi. On se onda povlači iz sveta, nasojeći da dobijena znanja ne koristi za lične ciljeve, već isključivo za pomoć ljudima. Kada je došao pravi trenutak, on okuplja učenike kojima prenosi znanje i pravila reda. Tako nastaje prva generacija Bratstva Ružinog krsta, koja zida svoju kuću – građevinu po imenu Sancti spiritus (Sv. Duh).

Kristijan Rozenkrojc umire u poznoj starosti, ali mesto na kome je sahranjen dugo ostaje nepoznato, sve dok braća iz treće generacije ne pronađu njegovu grobnicu, skrivenu u samoj osnovi njihove građevine. A ta grobnica je tako sazidana i opremljena, da simbolično prikazuje celo rozenkrojcersko učenje o univerzumu, Bogu i čoveku. Braća nalaze potpuno očuvanu telo svog učitelja, koji u rukama drži knjigu zvanu «T».[13]

Na kraju, Fama fraternitatis objavljuje da se prava alhemija ne sastoji u pravljenju materijalnog, već duhovnog zlata i apeluje na sve iskrene tragaoce da im se pridruže, uz obećanje da će plodove tog koraka osetiti «u materiji, telu i duši».

U Evropi nastaje potraga za članovima bratstva. Oduševljeni čitaoci, istomišljenici, radoznalci, objavljuju svoje komentare, raspituju se na sve strane, rađaju se sumnje... Ali, bratstvo ćuti. Njegovi članovi ostaju skriveni.

A onda, već iduće, 1615. godine, iz štamparije Vilhelma Vesela izlazi novi rozenkrojcerski manifest, pod nazivom Confessio fraternitatis. I, kao što je uz Famu objavljen deo iz «Novosti sa Parnasa», tako ni Confessio ne izlazi sam, već propraćen jednim tekstom čiji je naslov: «Kratko razmatranje tajne filozofije, koje je napisao Filip Gabela, student filozofije, prvi put štampano zajedno sa Ispovesti Bratstva Ružinog krsta ovih dana». Međutim, ne radi se ni o kakvim razmišljanjima nekog studenta filozofije, već se iza ovog obimnog naslova krije se adaptacija alhemičarskog dela Džona Dija «Monas Hieroglyphica» u kome autor pomoću 24 teoreme nastoji da objasni značenja jednog hijeroglifa koji je usvojen i kao alhemijski simbol, pri čemu se uveliko razmatra i simbolika ruže.

Confessio fraternitatis, čije je pojavljivanje najavljeno u Fami, pisan je na latinskom jeziku, za razliku od prvog manifesta, koji je bio na nemačkom. Osim toga, i stil je sasvim drukčiji. Najverovatnije je da ovaj tekst nema jednog autora, već da su ga braća sastavljala zajedno. Confessio u stvari podrobnije opisuje nastojanja, poslanstvo i kvalitete bratstva, već pomenute u Fami.

Nije svako vreme pogodno za iste stvari, kaže bratstvo koje, podržavajući teoriju Joakima od Fiore, u svom vremenu vidi kraj trećeg doba i neminovnost novog početka. Ali, taj trenutak pogoduje koliko uvećanju zlobe i bezbožnosti, toliko i duhovnom napredovanju iskrenih tragaoca. Jupiter i Saturn vode u krajnosti, zato je sada pogodan trenutak da se objavi put spasa. Bratstvo zatim detaljnije opisuje u čemu se sastoji pokvarenost ovog sveta i šta su njeni uzroci, pozivajući sva iskrena srca da se okrenu od tog kala i beznađa i da im se pridruže, pri čemu se vrednost novih članova neće birati prema ljudskim merilima, već na osnovu Otkrovenja i Objave Bratstva.

Poruka Bratstva sada je bila zaokružena i celovita. Različita učenja, misli i dela koja su uznemiravala i privlačila duh tragaoca sedamnaestog veka sada su se sklopila kao fragmenti jedne staze, svi protkani istim svetlom istine ka kome je ta staza vodila. Evropa veruje da će se Bratsvo konačno obelodaniti. Ali, umesto toga, 1616. godine se pojavljuje novi tekst – neočekivan, sasvm drukčiji, čak i od novog izdavača. To je «Alhemijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca» od J. V. Andree, štampano kod Lazara Zecnera u Strazburu.

Treći manifest se po mnogo čemu razlikje od prethodna dva. Kao prvo, po obimu – «Alhemijsko venčanje» je roman, i to u dve knjige; kao drugo, to je alhemijska alegorija, čija su prava značenja čitaocu koji ne poseduje alhemijsko obrazovanje, nedostupna, pogotovu kada je reč o drugoj knjizi. Naravno, postoji i sličnost sa prethodna dva manifesta – jer, u pitanju je ona ista duhovna poruka, samo sada rečena na jedan mnogo složeniji način, kao i ponovno oslanjanje na dva ista duhovna uzora, stalno prisutna kada su klasični rozenkrojceri u pitanju – Hermesa Trismegistosa i Paracelzusa.

Kristijan Rozenkrojc dobija poziv da prisustvuje alhemijskom vencanju, tj. sjedinjenju duše i duha, unutarnjem procesu potpune obnove celog bića iz smrtnog u besmrtno, iz ličnog u apsolutno. No, sam poziv nije dovoljan – on je samo dozvola, mogućnost; ali, da bi se mogućnost ostvarila, treba proći kroz probe, a zatim i inicijaciju. Tek posle toga kandidat postaje spreman da se uključi u Veliko delo, i to uz vođstvo Duhovnog Bratstva.

Ovaj u suštini veoma hermetičan tekst, mogao je da ostane sasvim dalek čitaocu, da nije napisan tako živopisnim jezikom i poletnim stilom. Ali, bratstvo je imalo sreće – Andrea nije bio samo jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, već i nadareni pisac. Njegov roman obiluje svime što bi jedna barokna knjiga mogla da poželi – tu su bogati dekori, razne čudne mašine i naprave, likovi iz mitologije, igre reči, pesmice i, pre svega, retko toplo i neposredno opisana unutarnja stanja čistog i plemenitog Kristijana Rozenkrojca. Stalni obrti čudnih i neobičnih događaja, postavljenih u najfantastičnije scene i apsolutno pozitivan, ali sasvim ljudski lik glavnog junaka koji je jedan skroman, plemeniti starac, malo nevičan velikom društvu i mondenoj konverzaciji, ali još uvek ispunjen detinjom radoznalošću i čistom žudnjom za znanjem, «lepe» pažnju čitaoca i roman se «guta», čak iako nam njegova prava značenja sasvim ili delimično izmiču. I, na samom kraju, Andrea koristi jedan vešt trik da ovo delo zadrži što duže u svesti svoje publike. Knjiga je napisana u prvom licu, u vidu Rozenkrojcovog dnevnika kome nedostaju poslednje dve stranice. Alhemijsko venčanje se uspešno okončalo; ali, Kristijan Rozenkrojc zapada u nevolju zbog jednog vrlo čudnog i mističnog događaja koji se desio još na početku – i, baš kada se ponada da će konačno saznati smisao tog događaja (dok drži palčeve da se sve srećno završi po glavnog junaka), čitalac dolazi do neočekivanog kraja knjige, a misterija ostaje nerazrešena. Ne preostaje mu ništa drugo, nego da u svojoj glavi izmaštava raznorazna objašnjenja i završetke, od kojih nijedno nikad nije zadovoljavajuće.

Literarna vrednost ove knjige ocenjena je veoma visoko. Bernar Gorsej ga je čak uvrstio među najbolja romansijerska ostvarenja baroka. Bratstvo Ružinog Krsta ušlo je u istoriju svetske književnosti.

*

Rozenkrojcerski manifesti su se pojavili u sedamnaestom veku, ali do dan – danas nisu prestali da privlače pažnju, pogotovu «Alhemijsko venčanje». U ponudama svetskih izdavačkih kuća, sada i na Internetu, nalaze se mnogi prevodi ovih dela; takođe su brojna i tumačenja, od autora koji su se za to osetili pozvanim, bilo na osnovu svog poznavanja alhemije ili hermetičke filozofije, bilo na osnovu stupnja sopstvene duhovnosti. Među njima ima i vrlo poznatih imena, kao što je, na primer, Rudolf Štajner.

Namera ovog predgovora, međutim, nije bila da čitaocu servira ta postojeća, gotova rešenja, već da mu donekle približi vreme i okolnosti pod kojima je jedna duhovna poruka koja je, prenoseći se kroz mnoge epohe i razne kulture, menjajući neprestano svoju formu kako bi zadržala suštinu, iskazala sebe jezikom Bratstva Ružinog krsta. Zanemariti sopstveni uvid (i to na račun duhovnih tumačenja jednog smrtnog čoveka koji nije ni prorok ni posvećenik), bilo bi, uostalom, u potpunom neskladu sa hermetičkim saznajnim principom, vrlo lepo pokazanim u drugoj knjizi dela Corpus hermeticum, kada se Hermes obraća Pimanderu, Bogu u sebi, sledećim rečima:

«Bilo je puno govora s različitih stajališta o sveukupnosti i o Bogu, ali su mišljenja bila protivrečna, tako da nisam mogao da razaberem istinu u tome. Hoćeš li mi ti, o Gospode, to protumačiti? Verovaću jedino onome, što mi ti otkriješ.»

Mnogi duhovni tragaoci, verovali su i veruju da Rozenkrojcerski manifesti mogu povesti čoveka da pronađe usnulog Boga u sebi, koji onda, napokon probuđen, počinje da mu otkriva.
Milica Damjanović Krković

[1] Il Vecchio – Nadimak Kozima Medičija

[2] Fama fraternitatis – Objava bratstva, Glas bratstva

[3] Confessio fraternitatis – Ispovest bratstva

[4] Vaka stvar rađa svoju suprotnost - parafraza iz dela Corpus Hermeticum, pripisanog Hermesu Trismegistosu (trismegistos – triput uzvišeni, trostruki majstor).

Godine 1460. kaluđer Leonardo od Pistoje je, vraćajući se iz Makedonije, sa sobom u Firencu doneo i jedan grčki rukopis, koji je odmah ponudio Kozimu Medičiju, budući da je njegova zbirka starogrčkih rukopisa bila dobro poznata. Na 14 svitaka bio je ispisan neki nepoznat tekst, čiji je autor očigledno bio Hermes Trismegistos. Kozimo je bio oduševljen – Hermes, filozof i prorok u kome su se povezali platon i hrišćanstvo, Hermes, izvor filozofije za koju su živeli svi sa Platonističke akademije - a on je sada u rukama držao njegovo još nepoznato delo!. Ispostavilo se da se radi o prvoj knjizi dela Corpus Hermeticum, po imenu Pimander (Poimandres, što verovatno znači Pastir ljudi).Kozimo je smesta naložio Marsilu Fičinu da ostavi sve druge poslove (a ovaj je upravo priređivao sabrana Platonova dela) i da prevede ovu knjigu, jer je želeo da je pročita pre smrti. Želja mu se ispunila – pre nego što je preminuo 1464. godine, Kozimo ne samo da je stigao da pročita Pimandera, već je i Fičinu poklonio luksuznu vilu, oduševljen njegovim prevodom.

Ovaj primer je dat da bi slikovito pokazao kakav je bio značaj koji je renesansa pridavala Hermesovom delu koje će biti osnovni izvor rozenkrojcerske (hermetičke) filozofije, kao i kakav je bio duh koji je ta epoha othranila, a koji će inkvizicija i budući dogđaji nastojati da sputaju – obrazovanje, razvoj, zanimanje za filozofiju tu nisu bili stvar intelektualnog prestiža, već nasušna potreba probuđenog čoveka koji je žeđao za spoznajom sebe i sveta u kome je.

[5] Hermes Trismegistos: Pimander, Corpus Hermeticum

[6] K. Landino

[7] Učionica večne mudrosti

[8] Veoma pozitivan aspekt u astrologiji u kome dve planete obrazuju ugao od 120 stepeni.

[9] De Stella nova et coincidente principio Trigoni ignei, Prag, 1606. g.

[10] Anri od Navare je posle krunisanja 1594. god postao Anri IV, kralj Francuske

[11] Ragguagli di Parnaso, 1612. god.

[12] Njegov rad se ne ograničava na sastavljanje tri manifesta; još kao mladić, Andrea pod punim imenom i prezimenom počinje da objavljuje svoja dela, koja mu donose veliki ugled. Ne ograničava se samo na teološko – filozofske rasprave, već nastoji da svoju poruku prenese svim sredstvima koja pruža savremena kultura. U pozorištu vidi veoma pogodan medij preko koga se publika može navesti na razmišljanje; pozorište omogućuje autoru da “uhvati” gledaoca nespremnog i da ga, pre nego što ovaj stigne da zauzme stav, uvuče u svet svog dela i nagna ga na spontanu reakciju. Iste godine kad je objavio “Alhemijsko venčanje” (i kod istog izdavača), Andrea objavljuje alhemičarski komad “Turbo” u kome se, po prvi put na nemačkoj sceni, pojavljuje Arlekin. Ovo delo je veoma značajno, jer će kasnije poslužiti Geteu kao jedan od izvora za “Fausta”.

Uz to, Andrea sa svojim prijateljem J. Komeniusom (Komenskim) radi na obnovi pedagogije 17. veka.

Iste godine kada je objavljena Fama frternitatis, Andrea je naimenovan za pastora u Vajningenu. Odatle prelazi za Kalv, da bi zatim prihvatio mesto predavača i savetnika na Konzistorijumu u Štutgartu. Umro je u 68. godini života kao opat Adelberške opatije.

[13] Ovaj opis do krajnosti podseća na priču koja opisuje kako je Apolonijus iz Tijane pronašao grob Hermesa Trismegistosa. Hermesovo telo je bilo tako dobro očuvano, da je izgledalo kao da je živo. Hermes je među rukama držao tablu od smargada sa napisanm osnovnim postavkama njegovog učenja, tzv. Smaragdnu tablicu.