Spiritualni Centar

Staza što vode do Boga, ima koliko i ljudskih duša...

Konsultujte
Ji-Đing

Intervju sa Alanom Klemencom Istaknuto

ponedeljak, 04 jul 2011 18:02 Autor:  Ana BEŠLIĆ

klemencSizif i duhovni trening - Ikarov let meditacije

Većina duhovnih tragalaca, pa i onih naprednijih, baveći se nekim od sistema duhovnog treninga kao što su joga, zen, vipasana meditacija, intenziv prosvetljenja itd., moraju se kad-tad bolno suočiti sa problemom integracije svojih duhovnih iskustava u svakodnevni život. Svima njima, nakon ikarskih uzleta u meditaciji, neminovno predstoji pad u svakodnevicu, što opet povlači za sobom povratak na stare, nerešene probleme za koje su smatrali da su ih davno ostavili za sobom.

Kanađanin Alan Klemenc započeo je svoj trening u asketskoj disciplini budističke vipasana meditacije, boraveći osam godina u jugoistočnoj Aziji, vežbajući po uputstvima najcenjenijih učitelja vipasane. Zatim se zaredio kao budistički sveštenik i proveo pet godina u Mahasi centru za meditaciju u Burmi. Otkako je 1983. godine napustio budistički red, Alan Klemenc nastavio je da priređuje vipasana povlačenja u Severnoj Americi, Australiji i Kanadi. Njegovo podučavanje ne uključuje samo intenzivnu meditativnu praksu, već cilja na što potpuniji duhovni i psihološki razvoj u svim aspektima tragaočevog života.

SC: Koji su vas razlozi naveli da napustite monaški život i vratite se na Zapad?

Klemenc: Poželeo sam da ponovo uspostavim intimnu vezu sa nekom ženom. To me je podstaklo da se pozabavim svojim strahom od intimnosti. Takođe, moja monaška i meditativna izolacija postala je kontraproduktivna. Mada me je pomisao na povratak na američki način života plašila i uznemiravala, monaška osama mi je još teže padala. Bio sam prazan iznutra, a neki tihi unutrašnji glas govorio mi je da treba da uronim u svet umesto da bežim od njega. Međutim, ova unutrašnja previranja su se odigravala na nesvesnom planu. Bilo je potrebno da prođe izvesno vreme pre nego što su isplivala u svest.

SC: Kakva su to bila previranja?

Klemenc: Pre svega, potreba za ljubavlju. Duhovni tragaoci pre su skloni da se poistovete sa duhovnom borbom, nego sa radošću čistog postojanja. Uočio sam da u meni postoji neutaživa žeđ za postizanjem savršenstva i da ona loše utiče na mene. Izražena kritičnost prema sebi i svesno posmatranje misaonih tokova su dva tako tesno povezana procesa da ih je teško razlučiti. Prvi se prerušava u tugu ili oholost, a drugi se ispoljava kao saosećanje, radosna nada i pozitivna akcija.
Takođe sam uvideo da iza osećaja nesigurnosti i zatvorenosti u meni tinja prikrivena čežnja za ljubavlju, potvrdom i podrškom drugih. Do tada sam potcenjivao moć projekcije u druga ljudska bića, a onda mi se razdanilo da se i ja na taj način nosim sa svojim unutrašnjim nedostacima.

SC: Zar vam monaški život i meditativna praksa nisu pomogli u rešavanju ovih problema?

Klemenc: Ne na neposredan način. Monaštvo i meditacija mi nisu mnogo pomogli u psihološkom pojašnjavanju prirode uma, makar ne prema standardima zapadne psihologije. Pomogli su mi na mnoge druge načine, ali u tom smislu, ne.

 

SOPSTVENA PSIHO DRAMA

SC: Da li biste mogli to šire da objasnite?

Klemenc: Tek odskora sam postao svestan koliko je moja praksa vipasane slabo doticala moju prirodu u psihološkom smislu. Zapravo, kod tradicionalnih učitelja vipasane, makar kod onih pod čijim sam nadzorom vežbao, oblast psihologije se zanemaruje, ne samo u toku intenzivne prakse, nego uopšte. A ja sam sledio uputstva svojih učitelja. Hteo sam da jednom zanavek presečem čvor mog unutrašnjeg konflikta. Hteo sam da uklonim pohlepu, bes i neznanje, smatrajući da u njima leži koren moje neuroze.

SC: Znači, oblast psihologije se manje-više zanemaruje u nastojanju da se uklone tri osnovna uzroka patnje?

Klemenc: Da. U to vreme smatrao sam da je bavljenje sopstvenom psihološkom dramom sizifov posao, ne u smislu da je besmislen, već da je beskrajan. Mislio sam, što da se trudim kad će me meditacija dovesti do izvora sukoba. Ali kasnije sam, nakon dugih perioda povlačenja i osame, shvatio da većina ljudi ne može da živi na tim duhovnim visinama. Moraš se spustiti na zemlju i suočiti se sa svojom ličnošću i neurozama, sa svojom senkom i svojom tamom. Ne poznajem nikoga ko je, pomoću vipasana meditacije, u potpunosti zaustavio delovanje suprotstavljenih emocionalnih sila u svojoj psihi.
Čak i kada dotakneš više nivoe, ti se ubrzo vraćaš na svoj prethodni nivo i nastavljaš da se ponašaš u skladu sa svojim zdravim ili nezdravim obrascima ponašanja, uz manja ili veća odstupanja.
Štaviše, iz iskustva znam da, što dublje uroniš u sebe, dolazi do većeg unutrašnjeg rascepa, pa samim tim i tvoja sposobnost da se ponovo uklopiš u život drastično slabi. Sam Buda je o tome govorio.
Međutim, u tradicionalnim budističkim spisima se na ovaj rascep ne gleda kao na problem, već se smatra poželjnim. Buda je govorio da nakon trećeg nivoa prosvetljenja (anagami) čovek više ne oseća potrebu za seksom. A nakon postizanja trajnog prosvetljenja, čovek će automatski poželeti da u potpunosti odbaci svetovni život i posveti se monaštvu. Ovo je veoma složena tema za diskusiju. Praksa vipasane ti, s jedne strane, pročišćava svest i ublažava unutrašnji konflikt. S druge strane, ona tako drastično dovodi u pitanje tvoju predstavu o sebi, tvoje potrebe i odnose, da ti ponovo uklapanje u život izgleda kao nesavladiv problem.

 

TRAGANJE ZA SLOBODOM

SC: Pričajmo još malo o tom rascepu. Zbog čega se on javlja u određenoj fazi vipasana meditacije?
Klemenc: Dešava se zbog toga što se čovek, neprekidno praktikujući svesno samoposmatranje, udaljava od svog emocionalnog dela. Vremenom dolazi do svojevrsnog samoumrtvljavanja kroz negiranje važnih misaonih i telesnih doživljaja. Ovo potiskivanje i negiranje učenik teško uočava jer se čitav proces odigrava pod maskom staloženosti. Nije teško sakrivati se iza budističkih koncepata, ili, pak, iza sopstvenih shvatanja vipasane i iskustava stečenih kroz meditaciju. Sve u svemu, uzrok rascepa je uvek negiranje i potiskivanje.

SC: Da li biste nam mogli nešto više reći o samoj vipasana meditaciji, o njenom praktičnom delu?

Klemenc: Dopustite mi da na vaše pitanje prvo odgovorim u širem kontekstu. Ukoliko tragamo za istinskom slobodom, istinskim razumevanjem, mi se moramo pozabaviti svim aspektima našeg postojanja. Ako želimo da se ispoljavamo i delujemo kao integrisana bića, moramo da proučimo svoj život na svim nivoima — fizičkom, intelektualnom, emocionalnom, psihološkom i duhovnom. Klasična vipasana, onako kako je ja vidim, ne bavi se svim nivoima svesti koje sam naveo. Jer, njen cilj je da pronikne u samu srž svesti. Vipasana te prvo dovodi do mesta gde te najčvršće vežu sadržaji svesti i tu započinje meditativna konfrontacija ili trenje. Tebi se najpre razotkrivaju opsesivne misli i snažne emocije vezane za traumatične doživljaje iz detinjstva, za seksualnost, novac, kreativnost i odnose, i zalazeći sve dublje i dublje u um, ti postepeno dolaziš do njihovog izvorišta. Šta će se tada dogoditi zavisi od sposobnosti učitelja, vrste učenja, kao i od hrabrosti, svesnosti i veštine učenika. Ukoliko su opsesivni emocionalni uzroci ili teme duboko ukorenjeni, onda je vrlo verovatno da će se učenik stalno sudarati sa njima. Pošto suština prakse leži u tome da stekneš sposobnost jednostavnog posmatranja misli i emocija, i obzirom da te učitelj ne podstiče da proučavaš njihov sadržaj, ti sa psihološke tačke gledišta ne saznaješ ništa o tome zašto doživljavaš to što doživljavaš.

SC: Postoji li mogućnost da neprekidnim svesnim držanjem pažnje, kao i jakom koncentracijom i voljom, izađeš iz gravitacionog polja ovih sadržaja odnosno energija?

Klemenc: Cilj prakse je da učenik razmakne svaki pojedinačni energetski veo i dostigne stanje uma gde više nema „gravitacionih polja" koja bi mu privlačila pažnju. Na ovom stupnju um postaje izuzetno fluidan i budan — što ti omogućava da posmatraš samo tkivo svesti. Tada uočavaš da „ja" nije ništa drugo do niz mentalnih i fizičkih fenomena koji brzo nastaju i isto tako brzo nestaju, te da nije prisutno nikakvo stalno „ja", jer i sam posmatrač nastaje i nestaje u svakom trenutku. Drugim rečima, „nema nikoga kod kuće". No, istovremeno uočavaš da svi ti zasebni, ali međusobno povezani mikroskopski sićušni trenuci, tvore platno na kome su naslikane sve tvoje ličnosti, ideje, sećanja, snovi . . . Svet izgleda iluzoran i, poput hologramske slike, prazan i stvaran u isto vreme. Stvaran zbog toga što jeste, nestvaran zbog toga što u njemu nema „ja". Ovo fascinantno iskustvo slabi učenikovu raniju poistovećenost sa materijalnim svetom. Nakon tog iskustva sledeći Budin komentar postaje jasniji: „Put postoji, ali nema ko da hodi njime; patnja postoji, ali nema ko da pati; prosvetljenje postoji, ali nema onoga ko je prosvetljen."

SC: Smatrate li nužnim da učitelj mora da bude prosvetljen da bi podučavao druge o prosvetljenju i putu ka prosvetljenju?
Klemenc: Svakako. Ako hoćeš da dovedeš druge do prosvetljenja, moraš i sam da budeš prosvetljen. Ali ja sam pomalo rezervisan prema izrazu „prosvetljenje", kao i prema većini onih koji tvrde da su ga postigli. Postoje izvesna iskustva koja se postižu kako u meditativnoj praksi tako i u svakodnevnom životu koja mogu biti „prosvetljujuća", ali se ne mogu nazvati prosvetljenjem. Mislim da, ukoliko želiš da podučavaš druge, moraš prvo da razlučiš šta ti je poznato iz neposrednog iskustva, a šta je proizašlo iz tvojih ubeđenja i vere. Poštenje je tu od presudnog značaja. Takođe je vrlo važno da svoje uvide i iskustva nazivaš pravim imenom. Ja na stvari gledam jednostavno. Podučavaj samo ono što znaš iz neposrednog iskustva i uvek naglasi kada govoriš na osnovu vere. Lepo je zamišljati da ćeš upravo u svom kraju naleteti na trajno prosvetljenu osobu, ali je malo verovatno. Da, tačno je i to da ukoliko podučavaš druge sa polovičnim znanjem ili polovičnom „prosvetljenošću", snosiš veliku odgovornost. Nikada ne možeš biti siguran koja staza vodi do trajnog prosvetljenja ukoliko je nisi sam prošao. A što se tiče učenika, mogu da kažem samo ovo: kada je čovek gladan, on jede ono što mu je nadohvat ruke. Uvek postoje dobronamerni ljudi kojima se čovek može obratiti. Sve dok ozbiljno radimo na sebi i pritom zadržavamo poštenje, nema ničeg lošeg u tome što ćemo povremeno jedni drugima pružiti podršku.

Ana BEŠLIĆ

Pročitano 1378 puta Poslednji put izmenjeno petak, 14 septembar 2012 17:09

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Efemeride

Vagi
Sunce je u Vagi
3 stepena(i)
Ovnu
Mesec je u Ovnu
6 stepena(i)
Puni Mesec (uštap)
Puni Mesec (uštap)
15 dan(a) star

Prijava na newsletter

Vi ste ovde: Naslovna Intervjui Intervju sa Alanom Klemencom

Share on: