Spiritualni Centar

Staza što vode do Boga, ima koliko i ljudskih duša...

Konsultujte
Ji-Đing

Rigidni karakter

utorak, 07 oktobar 2014 14:18 Autor:  Katarina Subotić

rigid karakter"Šta nije u redu sa mnom? Izgleda da sve što uradim ispadne pogrešno. Pogrešno je to što kažem, to što uradim, pogrešno je ono što jesam... kažu da je i moja ljubav pogrešna. Ja izgleda volim ljude na pogrešan način", govorila je žena sedeći ispred mene dok je pokušavala da stezanjem vrata i brade kontroliše emocije koje su navirale. O bože, nisam li je razumela, čula i rezonovala sa njom, sve u isto vreme? Kada imamo ovu vrstu rane, izgleda da svaki put kada pokušamo da ispoljimo sebe, bilo kroz reči ili dela, dobijamo poruku iz okruženja da pravimo grešku, da to što radimo, radimo na pogrešan način. Taj osećaj je tako uporno prisutan u našim životima da u jednom trenutku poverujemo da je nešto pogrešno u našem postojanju, u tome da budemo ono što jesmo. Počnemo da se osećamo prosto "iščašeno" i pomislimo: postoji nepopravljiva greška u mom biću. Stoga daj da pokušam i budem ono što ovi ljudi hoće od mene da budem... onda bar neću biti u krivu.

Ovo je početak kraja autentičnog ja, bolje rečeno, početak našeg odvajanja od njega. Oko ovog istinskog ja, koje je povređeno i korigovano svaki put kad je poželelo da izadđe napolje, mi počinjemo da gradimo nešto što je Rajh nazvao rigidna karakterna struktura.
Ovaj karakter je poslednji od pet osnovnih struktura jer se formira kasnije u životu, od pete godine starosti pa nadalje. U stvari, veoma je teško ostati precizan u vremenskoj liniji u pokušaju da odredimo kada je koja struktura počela da se razvija.  Neki od nas su korigovani fizički, neki verbalno ili kroz tretman ćutanja, dok za neke od nas  pravila nikad nisu bila verbalizovana - jednostavno je bilo prisutno u vazduhu, nepisani i neizrečeni zakon po kome ne treba ni da pokušavamo da išta uradimo drugačije od onoga što već je određeno. Bilo je nametnuto na vrlo suptilan način od samog rodjenja.
Dom rigidnog ili previše ispravljanog deteta je uredan... ili haotičan. Šta time hoću da kažem? Sve mora, bar spolja, da bude u savršenom redu, na svom mestu: knjige na polici su uredno poređane po veličini, odeća u ormanu organizovana po godišnjim dobima, boji ili dužini; radni sto je uredan, a stvari koje se ne upotrebljavaju uredno odložene na svoje mesto. Vlasnici smo i autori duge listu zadataka koje treba da obavimo sledećeg dana, i samo po sebi je zadovoljstvo da precrtavamo urađene zadatke sa kilometarske liste. Zapravo mi nikad ne stignemo do kraja, do dostignuća:pronalazimo zadovoljstvo u izvršavanju starih i popisu novih zadataka koje treba izvršiti. Ovo je dobar način da se pokrije unutrašnji haos. I to je jedan od razloga zašto se spoljašnji haos ne toleriše. To je upravo ono što se dešavalo u domu našeg detinjstva: ili je sve spolja bilo zategnuto, tako da unutrašnji haos, specijalno onaj emotivni, ne bi našao neku pukotinu i izmigoljio se napolje, ILI smo pak imali haotični dom, čak i spolja gledano, i morali smo da se suzdržimo (da držimo sebe i svoju energiju ukočeno) da bismo preživeli oluje. A neki od nas su imali kombinaciju oba scenarija.
Evo i primera. Moja baka, sa kojom sa živela kao dete, bila je alkoholičarka. Takođe je preživela i logor u toku Drugog svetskog rata, tako da ju je život dobro naučio da zadržava sve za sebe. Sećam se da sam je videla da plače možda dva puta za svih deset godina zajedničkog života. Trezna, držala je sve pod konac, nije se smelo sedeti sa odećom u kojoj se išlo napolje na krevetu na kome se spavalo - za to je postojalo presavijeno ćebence na uglu kreveta. Nakon svega, bilo je to mesto za spavanje! Svaka mrva ili dlaka koja bi pala na pod pedatno bi bila pokupljena.

E sad, kad nije bila trezna, slika bi se drastično menjala: stvari bi bile pobacane po kući, odeća  povadjena iz ormana, ploče polomljene i kasete smrskane.
Vidite? Postoji tanka linija izmedju haosa i reda.
U ovoj vrsti situacije, haosa ili prenaglašenog reda, mi kao deca smo uplašeni da išta uradimo. Jer bilo šta što uradimo može nas dovesti u nevolju. Biće pogrešno kako god da okreneš. Zato u tom trenutku napuštamo sebe i izmeštamo se u okruženje i ono što okruženje diktira. Mi mu se prilagodimo, a to donosi osećaj bezbednosti. Naše razmišljanje ide otprilike ovako: daj mi pravila, daj mi recept kako se stvari obavljaju, šta treba i kako da radim i sve će biti u redu. Ova pravila nas oslobađaju, ili bar tako izgleda, od ogromne teskobe... teskobe da pogrešimo i ponovo budemo ispravljeni, da nam se ponovo da do znanja da nešto nije u redu sa nama. To je razlog zašto, čak i kao odrasli, ne volimo da nas neko ispravlja, da nam daje povratnu informaciju ili usmerava i daje ideje kako se stvari mogu obaviti na drugačiji način (čak i sa dobronamernim stavom!). Mi želimo da budemo organizovani, pripremljeni i zauzeti. Da, veoma zauzeti sve vreme, jer usporavanje i ne daj bože, nepoznato, nas čini pravim neurotičarima. Pomeranje, završavanje, kretanje je naš moto.
Na taj način mi se udaljimo od unutrašnjeg jezgra, autentičnog ja, ka periferiji i maski. Nije neuobičajeno da rigidni karakter ima " plastičan" izraz lica, kao ljubazna kasirka u supermarketu koja se nasmeši samo kad vas pogleda, da bi se već u sledećoj sekundi vratila u uobičajen i ozbiljan izraz lica. Ne možemo je kriviti ni za šta - samo se potrudila da bude fina za vreme transakcije. Da, namerno koristim reč transakcija, jer se mi rigidni ljudi ne upuštamo u interakcije. Mi uglavnom, kako je jedan od mojih učitelja rekao, ulazimo u transakcije. Ovo je ono što ja treba da uradim, ovo je ono što ti treba da obaviš - stoga uradimo to i nastavimo dalje... do sledeće mušterije, zadatka, itd.
Sa pravom se pitate na koji način rigidni karakter može izaći iz ljušture u kojoj živi.
Sumnja je prva stvar koja će se podići u nama kada pogledamo unutra... mi zapravo nismo baš sigurni šta treba da radimo ili osećamo. Sumnjaćemo u sve i svašta. Svaka odluka koju pokušamo da donesemo biće pakao - bolje mi ti kaži šta treba da radim, biće mi lakše i spasićeš me teskobe. Sumnjaćemo u bilo koju mogućnost, rešenje, bilo koju odluku dok sve vreme insistiramo na tome da sve bude kako treba. Veliki pritisak da ne napravimo grešku i da sve bude savršeno i korektno stvara ogroman stres u telu. To je osećaj kao kada hodate na žici, visoko gore, i svaki pogrešan pokret može prouzrokovati pad i smrt. Tako se oseća život u rigidnom telu i umu. Mi pokušavamo da sve dovedemo u red i savršenstvo, dok zapravo jedino što treba da uradimo je ono što je prava stvar za nas.  Za vreme tog procesa verovatno ćemo proći kroz haos i histeriju (ovo je zapravo stari naziv rigidnog karaktera, histerični karakter). Setite se, svako od nas poseduje veliku količinu životne sile (Erosa). I ako je ta sila dugo bila kontrolisana i zakopavana (zajedno sa seksualnošću i senzualnošću), kada ispliva, najverovatnije ćemo se osećati preplavljenim i nećemo znati šta da radimo sa njom. Poruzrokovaće užas u nama (ispod rigidnog oklopa leži dosta tema šizoidnog karaktera).

Dobre vesti su: i to će proći. Veoma je isceljujuće imati terapeuta kojem verujemo i čije oči pune dobrote mogu početi da leče duboki osećaj neadekvatnosti sa kojim se borimo. Divno jezgro izroni i zasija iz rigidnog karaktera, jezgro koje je živo i istinito, spontano i puno igre.
Nadam se da ću vas sresti na tom mestu,
Katarina

Katarina Subotić
B.S. Brennan Healing Science
www.InfiniteSoulJourney.com

Pročitano 1739 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 07 oktobar 2014 14:22

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Efemeride

Škorpiji
Sunce je u Škorpiji
26 stepena(i)
Škorpiji
Mesec je u Škorpiji
25 stepena(i)
Mlad Mesec (mladina)
Mlad Mesec (mladina)
29 dan(a) star

Prijava na newsletter

Broj posetilaca

Ko je na mreži: 4 gostiju i nema prijavljenih članova

Vi ste ovde: Naslovna Duh Zapada Dubinska psihologija Rigidni karakter

Share on: