Spiritualni Centar

Staza što vode do Boga, ima koliko i ljudskih duša...

Konsultujte
Ji-Đing

Eseni, gnostici i prvi hrišćani

utorak, 02 oktobar 2012 14:48 Autor:  Šon Martin

gnostici„Kroz čitavu ljudsku istoriju, vernici su ratovali jedni protiv drugih. Gnostici i mistici nisu. Ljudi su i suviše radi da ubiju u ime teologije ili vere. Oni su manje raspoloženi da to učine u ime znanja. Oni koji su spremni da ubiju zbog vere imaće, dakle, stečeni interes da uguše glas znanja.“
Majkl Bejdžent i Ričard Li, „Inkvizicija“



Ako je početak dualizma izgubljen u maglama vremena, onda su počeci hrišćanstva isto toliko zamagljeni sa prolaskom vekova. Katari su tvrdili da potiču od ranih hrišćana, pre nego što je rimska crkva postala dominantni oblik religije. Rimska vlast u Izraelu – koja je počela 63 g. pre Hrista – naišla je na rastući otpor raznih grupa u Izraelu. Najviđeniji među njima bili su eseni, radikalna jevrejska grupa koja se naselila u pećinama Kumrana koje gledaju na Mrtvo more.

Pretpostavka raznih autora je da su i Jovan Krstitelj i sam Isus jedno vreme bili članovi zajednice Mrtvog mora pre nego što su započeli svoje misije. Iako je to diskutabilno, poznato je da su eseni nastojali da uspostave novi zavet sa Bogom, pošto su verovali da su izraelski gresi potpuno poništili stari zavet (koji je Bog dao Avramu). Prema rimskim istoričarima – kao što su Jozefus i Filo, eseni su se delili na one koji su dali potpun zavet – koji je podrazumevao život u Kumranu i pridržavanje strogog života celibata, molitve i rituala – i spoljašnje članove, koji su, iako su vernici, živeli u gradovima, bavili se običnim poslovima i ženili. Katari, kao i njihovi neposredni naslednici, bogumili, svoju crkvu će takođe organizovati na taj način.
I u još jednom pogledu su eseni nagovestili katare, jer je njihov pogled na svet bio suštinski dualistički, po tome što su gledali na svet kao na bojno polje između nebeskih i paklenih sila, a čoveka su smatrali mikrokosmosom tog rata: „duhovi istine i laži bore se u ljudskom srcu... Po svom nasleđu istine i pravednosti, čovek mrzi laž; ali po svom nasleđu obmane on mrzi istinu“. Oni su takođe insistirali da nije bitno čovekovo etničko poreklo – da li je neko Jevrej ili nejevrej – već čovekova moralnost: samo će čisti u srcu biti spaseni.


Dok su eseni možda uticali na neke od najstarijih hrišćanskih zajednica, oni nisu uticali na sve njih. Pre nego što je na Nikejskom saboru crkva ustanovila šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo u hrišćanskoj veri, hrišćanstvo je bilo mešavina svega i svačega u pogledu verovanja i prakse. Kada su katari tvrdili da potiču od prvih hrišćana, oni su možda imali na umu onu vrstu jednostavnog hrišćanstva koju su praktikovali apostoli, a svakako su podrazumevali da su oni deo nasleđa pravog hrišćanstva koje je cvetalo pre sabora u Nikeji, koji ne samo da je definisao šta čini pravoverno hrišćanstvo, već je, pošto je to učinio, definisao i šta su jeretici, pa su se mnoge od ranih hrišćanskih grupa našle u tom taboru. Da bismo razumeli kako je došlo do toga, moramo da razmotrimo političke podele i u Izraelu i u crkvi koja je nastajala u prvom veku.

U periodu neposredno nakon i tokom Isusove misije (koja se verovatno odigrala između sredine dvadesetih i sredine tridesetih godina Nove ere), njegovi sledbenici su bili manjina koju su progonili i Rimljani i fariseji. I dalje se raspravlja ko je bio Isusov naslednik u pokretu. Po tradiciji se smatra da je Petar bio stena na kojoj je crkva sagrađena, i rimokatolička crkva tvrdi da je potekla od njega, smatrajući Petra prvim papom. Ali, tu je počeo problem. Iznet je kontraargument da je Isusov brat Jakov, poznat kao Jakov Veliki, bio poglavar prve hrišćanske zajednice u Jerusalimu nakon raspeća i smatra se da su se Jakovljevi sledbenici sukobili sa najvatrenijim hrišćanskim misionarom, Sv. Pavlom. To postaje izuzetno važno ako se prisetimo da su Pavlove ideje igrale veliku ulogu – ako ne i najveću – u formiranju teologije na kojoj je zasnovana hrišćanska vera. Pa ipak je Pavle ostao protivrečna figura: on zapravo nigde ne citira Isusove reči, a njegova pisma – koja čine najveći deo Novog Zaveta – često se obraćaju drugim hrišćanskim zajednicama rasvetljavajući neka doktrinarna pitanja ili ih nagoneći da se pokore tome. Da je rano hrišćanstvo bilo jedinstvena celina, takva pisma ne bi bila potrebna. Ne bi bilo previše i da se kaže da je „...Pavle, a ne Isus, bio osnivač hrišćanstva“, i tu leži koren hrišćanske jeresi: „Pavle je, uistinu, prvi „hrišćanski“ jeretik, a njegova učenja – koja su postala osnov kasnijeg hrišćanstva – predstavljaju očigledno skretanje od „izvornog“ ili „čistog“ oblika“. On je „prvi koji je počeo da kvari Isusova učenja“, a on sam nikad nije citirao ono što je sam Isus zaista učio. Isus je propovedao Besedu na Gori, a Pavle je propovedao Hristovo raspeće; to je velika razlika.

Jevrejski ustanak 66. g. nove ere je okončao Jakovljevu jerusalimsku crkvu, dok će Pavlovo hrišćanstvo (u to vreme on je verovatno već umro, ili je umirao u rimskom zatvoru) nastaviti da raste. Ali, pavlijansko hrišćanstvo se suočilo sa novim izazovima od raznih neortodoksnih grupa koje su nikle u prva tri veka pre nego što je sazvan sabor u Nikeji. Neke od tih grupa razvile su dualizam esena i naglašavale važnost gnoze, ili direktnog iskustvenog znanja o Božanskom, pa su zbog toga u celini poznate kao gnostici. Iako postoji zapanjujući broj raznih gnostičkih škola misli, svaka sa svojom, vrlo često komplikovanom teologijom, mnoge od njih nisu smatrale da je svet stvorio neki zli demijurg (tvorac). Zato su oni umereni, ili antikosmički dualisti. Možda najvažniju gnostičku školu osnovao je Markion sredinom 2. veka. Markion je pretpostavljao postojanje dva boga: pravog boga i lažnog boga, tvorca materijalnog sveta i boga Starog Zaveta. Markionisti su odbacivali svet i bili stroge askete. Rimska crkva u nastajanju sa užasom je ustuknula i proglasila Markiona jeretikom.
Osim ideje o dva boga i asketizma, još jedna gnostička ideja će se kasnije javiti kod katara, a to je da je Hrist duh, a ne ljudsko biće od krvi i mesa. Mnogi gnostici su gledali na Isusovu patnju i vaskrsnuće kao na suštinski duhovne, bez ikakve ljudske patnje. Ta ideja je postala poznata kao doketizam i proglašena je jeretičkom. Ali, katari će se razlikovati od mnogih gnostičkih škola po tome što će naglašavati da se spasenje može postići jedino pomoću bogosluženja savršenih – umesto direktnom gnozom koju stiče vernik. Na taj način će katarizam ironično odslikati katolicizam, koji je tvrdio da je jedini put spasenja - preko intervencije njegovih sveštenika.


Tekst je preuzet iz izvrsne istorijsko-sociološke studije Šona Martina, "Katari", Opširnije o knjizi možete videti ovde

Pročitano 8962 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 01 januar 2013 19:39

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Efemeride

Biku
Sunce je u Biku
28 stepena(i)
Raku
Mesec je u Raku
12 stepena(i)
Prva četvrt
Prva četvrt
5 dan(a) star

Prijava na newsletter

Broj posetilaca

Ko je na mreži: 50 gostiju i nema prijavljenih članova

Vi ste ovde: Naslovna Duh Istoka Gnosticizam Eseni, gnostici i prvi hrišćani

Share on: