Ljudi mogu živeti i žive životom svojstvenim ljudima, razumnim i harmoničnim, samo ako ih povezuje zajedničko shvatanje smisla života, to jest ako veruju u iste stvari koje podjednako zadovoljavaju većinu njih, i postupaju na način koji iz takvog shvatanja proističe. Kada se dogodi ono što neminovno mora da se dogodi, pošto objašnjenje smisla života i ponašanje koje proizilazi iz njega nikada nije konačno, već se neprekidno sve više i više razjašnjava; kada poimanje smisla života postane jasnije i određenije i zahteva da se i način poistupanja koji iz toga poimanja proizilazi promeni, a život jednog ili više naroda naroda nastavi da teče po starom, onda život takvih naroda postaje i razjedinjen i nesrećan. I ta razjedinjenost i duhovno siromaštvo neprekidno rastu srazmerno tome koliko ljudi, ne prihvatajući poimanje religije svojstvene njihovom vremenu i način života koji iz nje proističe, nastavljaju da žive rukovodeći se prethodnim, već prevaziđenim shvatanjem života; a povrh toga, da bi mogli da usvoje religiozno poimanje svojstveno njihovom vremenu, nastoje da veštački stvore takvo shvatanje života koje bi opravdavalo njihovu organizaciju života, koja više ne odgovara duhovnim potrebama većine ljudi.Po mom mišljenju, taj rascep u životu hrišćanskih naroda naročito je veliki zato što je objašnjenje poimanja života koje je hrišćanstvo unelo u svest ljudi isuviše nadišlo ustrojstvo života naroda koji su ga usvojili, pa je i način ponašanja koji proističe iz njega postao suprotan ne samo ličnim navikama ljudi, nego i čitavom načinu života paganskih naroda koji su prihvatili hrišćansko učenje.
Do toga je došlo zato što su ljudi hrišćanskog sveta, prihvativši pod vidom hrišćanstva crkveno učenje koje se u osnovi razlikovalo od paganstva jedino svojom neiskrenošću i izveštačenošću, vrlo brzo prestali da veruju u to učenje a da ga nisu zamenili nikakvim drugim. Tako su ljudi hrišćanskog sveta, postepeno odbacujući veru u iskrivljeno hrišćansko učenje, na kraju dospeli u položaj u kojem se nalaze sada: da većina od njih nema nikakvog objašnjenja smisla svoga života, to jest nikakve religije, vere i nikakvih opštih ideja kako treba postupati. Većina ljudi, radni narod, mada se formalno drži stare, crkvene vere, više u nju ne veruje, ne rukovodi se njome u životu, već je se pridržava samo još po navici, po tradiciji i iz pristojnosti. A manjina, ili takozvane obrazovane klase, većim delom ili već svesno ne veruje ni u šta, nego se samo zbog političkih ciljeva neki od njih još pretvaraju da veruju u crkveno hrišćanstvo, ili pak – minorna manjina - iskreno veruje u učenje koje je nespojivo sa životom i zaostaje za njim, pa se raznim složenim sofizmima trudi da opravda svoju veru.
U tome je glavni i jedini razlog mučnog položaja koji u naše vreme preživljavaju hrišćanski narodi.
Taj mučan položaj pogoršava i sledeće. Pošto to takozvano stanje bezverja traje već mnogo vremena, oni u hrišćanskom svetu kojima to stanje bezverja odgovara - sve vladajuće klase - ili se na najbeskrupulozniji način pretvaraju da veruju u ono u šta ne veruju niti mogu da veruju, ili oni najnemoralniji među njima, naučnici, direktno propovedaju da ljudima našeg vremena ne treba nikakvo objašnjenje smisla života ni vera, ni ma kakve smernica za ponašanje koje iz vere proizilaze, nego da je jedini i osnovni zakon ljudskog života zakon evolucije i borbe za opstanak i da se zato život čoveka može i mora upravljati jedino pohotom i ljudskim strastima.
Baš se u tom nesvesnom bezverju naroda i svesnom odbacivanju vere od strane takozvanih obrazovanih ljudi hrišćanskog sveta i krije uzrok ljudskog jada na ovom svetu.
L. N. Tolstoj, iz knjige "Zakon ljubavi i zakon nasilja"
