Najveća greška je smatrati da je čovek uvek jedan te isti. Čovek nikada nije dugo isti. Neprestano se menja. Retko ostaje isti, čak i u periodu od pola sata. Mi smatramo da je neko, ako se zove Ivan, uvek Ivan. To, međutim, nije slučaj. On je ovoga trenutka Ivan, narednog Petar, a sledećeg je Nikola, Sergej, Matija, Simon. A vi mislite da je on Ivan. Znate da Ivan ne može da uradi neku stvar. Recimo, ne može da slaže. Onda otkrijete da je slagao i iznenadite se što je to mogao da učini. Ivan, zaista, ne može da slaže; onaj koji je slagao je Nikola. Nikola, opet, kad mu se ukaže prilika, ne može a da ne slaže. Bićete iznenađeni kada shvatite koliko mnoštvo ovih Ivana i Nikola živi u jednom čoveku. Ako naučite da ih posmatrate, nema potrebe da idete u bioskop...... Jedna od velikih ljudskih grešaka, ona koja se mora imati na umu, jeste njegova iluzija u pogledu sopstvenog Ja... Čovek nema nikakvo stalno i nepromenljivo Ja. Svaka misao, svako raspoloženje, svaka želja i svako osećanje govore „Ja“. A izgleda da se u svakom od ovih slučajeva smatra za sigurno da ovo Ja pripada Celini, celom čoveku, i da misao, želju ili odbojnost izražava ova Celina. Činjenica je, zapravo, da ova pretpostavka nema nikakve osnove. Svaka čovekova misao i želja javlja se i živi sasvim odvojeno i nezavisno od Celine. A Celina se nikad ne izražava, iz prostog razloga što ona postoji, kao takva, fizički kao stvar, i apstraktno kao koncept. Čovek nema individualnog Ja. Umesto njega postoje, međutim, stotine i hiljade posebnih, malih Ja, veoma često potpuno nepoznatih jedni drugima, koja nikada ne dolaze u kontakt ili koja su, naprotiv, neprijateljski raspoložena jedna prema drugima i međusobno isključiva i nespojiva. Svakoga minuta, svakoga trenutka, čovek govori ili misli ’ja’. I svaki put je njegovo ’ja’ drugačije. Sad je to bila misao, sad je želja, sad osećanje, pa opet nova misao i tako dalje, bez kraja. Čovek je mnoštvo. Njegovo ime je legion.
Smenjivanje tih Ja, njihovu stalnu i očiglednu borbu za prevlast, kontrolišu slučajni spoljni uticaiju. Toplota, sunce, lepo vreme, odmah prizivaju čitavu grupu takvih Ja. Hladnoća, magla, kiša izvlače na površinu drugu grupu Ja, druge asocijacije, druga osećanja, druge aktivnosti. U čoveku nema ničeg sposobnog da kontroliše smenjivanje ovih Ja, uglavnom zato što ga čovek ni ne primećuje ili ni ne zna za njega; on neprestano živi u onom poslednjem Ja. Neka od ovih Ja su, naravno, jača od drugih. Ali to nije njihova sopstvena, svesna snaga; ona su stvorena snagom slučaja ili mehniačkih spoljnih stimulanasa...
.. A svako posebno malo Ja je u stanju da sebe naziva imenom Celine, da deluje u ime Celine, da se slaže ili ne slaže, da daje obećanja, da donosi odluke sa kojima će druga Ja ili Celina morati da se nose. To objašnjava zašto ljudi tako često donose odluke, a teko retko ih sprovode. Čovek, recimo, odluči da od sutra rano ustaje. Jedno Ja, ili čitava grupa ovakvih Ja, donose takvu odluku. Ustajanje je, međutim, zadatak drugog ja koje se s odlukom uopšte ne slaže, ili možda čak ni ne zna za nju. Čovek će, naravno, ujutru nastaviti da spava, a uveče će ponovo odlučiti da rano ustane. U nekim slučajevima to za čoveka može imati veoma neprijatne posledice. Malo, slučajno Ja može u određenom trenutku nešto da obeća, ne sebi, već nekom drugom, i to naprosto iz sujete ili iz zabave. Nakon toga ono nestaje, ali čovek, odnosno čitava kombinacija drugih Ja koja su u čitaovj toj stvari potpuno nedužna, možda će čitavog života morati za to da plaća. Tragedija ljudskog bića leži u tome što bilo koje malo Ja ima pravo da potpisuje čekove i menice koje čovek, to jest Celina, mora da namiri. Čitav ljudski život se često sastoji u isplaćivanju menica malih, slučajnih ja.
G. I. Gurđijev govori o nepostojanju stalnog Ja kod čoveka, po pisanju P. D. Uspenskog, iz knjige „U potrazi za čudesnim“
Prevod teksta sa engleskog: D. Milojković, odlomak priredio: G. B.
