Pre svega, hteo bih da se odmah izvinim onima koji u ovom naslovu nalaze neku uvredljivu konotaciju. Veoma mi je žao zbog svih žrtava korone i duboko saosećam sa svima kojima je ona izazvala zdravstvene i materijalne probleme i otežala život. Hteo bih još da dodam da sam se lično pridržavao i pridržavam se i dalje svake moguće mere koja smanjuje verovatnoću da se i ja sam zarazim ili da prenesem zarazu drugima.I koja je ta poruka?
Kako mi se čini, to je poruka: "Okrenite se sebi!"
I to ne u sebičnom smislu. Možda bi tačnija formulacija bila: "Okrenite se u sebe".
A kada to kažemo jezikom drevne tradicije, ta poruka bi glasila: "Spoznajte sami sebe".
Istina je - teško je baviti se duhovnošću ako svaki minut svoga života morate da koristite za preživljavanje: da se sačuvate od neprijatelja, nađete hranu, obezbedite sklonište za sebe i porodicu. Ali, u današnjem svetu - bar u zapadnom razvijenom svetu kome i mi pripadamo - malo je, zanemarljivo malo, onih koji nemaju krov nad glavom, odeću, hranu i piće. A ogromna većina ima sve to i znatno više od toga: automobile, motore, kućnu tehniku, telefone, kompjutere...
Pa šta nam još više treba u materijalnom smislu? Više kuća i stanova, automobila, lap-topova, brži internet, više provoda na egzotičnim lokacijama?
Ne bih rekao. Rekao da je, kada tražimo sve više i više tih materijalnih stvari, to pre pohlepa nego stvarna potreba. I naravno, kada je dete alavo i ne zna za granicu koliko bi htelo igračaka, slatkiša, i sličnih šarenih stvari, na kraju otac ili majka moraju da istupe i kažu - sada je dosta!
Tako je, čini mi se, i kad se radi o svetu kao celini, Priroda, ili Viši Razum, ili, ako hoćete, Bog, morao da interveniše i kaže - "Sada je dosta! Gomilajući materijalne stvari zaboravili ste pravi cilj: spoznajte sami sebe!" Prisiljeni na izolaciju, karantin, sa smanjenim spoljašnjim kontaktima, bar na nekoliko meseci dobili smo idealnu priliku da se okrenemo sebi, u sebe, da proučimo sebe, da meditiramo i radimo na tome da promenimo sebe.
I, oprostite mi na slobodi što ću ovo reći, kovid epidemija je, rekao bih, veoma, veoma blaga opomena. Mogle su se dogoditi mnogo gore stvari.
Kada nešto spolja pogodi čovečanstvo, poput epidemija, prirodnih katastrofa, oskudica, gladi - to je prilika da ljudi osete jedinstvo i pomognu jedni drugima. I često takvi događaji iz ljudi izvuku ono najbolje: saosećanje, solidarnost, požrtvovanje, hrabrost, nesebičnost.
Ali, kada ljudi krenu u rat jedni protiv drugih, to, nažalost, iz njih izvuče samo ono najgore: agresiju, mržnju, paranoju, sebičnost, bestijalnost... I tek nakon ogromnog uništenja i dugog vremena, ponovo se uspostave normalne i više ljudske vrednosti.
I tako, što se mene tiče, rekao bih sledeće: ako već moramo da budemo opomenuti što zaboravljamo da potražimo svrhu sopstvenog života - bolje da ta opomena bude epidemija, neka prirodna katastrofa, nego rat.
A najbolje bi bilo da nam nikakve opomene i ne budu potrebne, već da svesno i od svoje volje počnemo da razvijamo više strane svoga bića; da se okrenemo samospoznaji; da se iskreno molimo za svoje dobro i za dobro sveta; da redovno meditiramo, kako bismo na površinu izneli unutrašnji mir, saosećanje, ljubav, radost.
Ubeđen sam - kada bi se ogroman broj ljudi zaista okrenuo unutrašnjem životu, ili, ako to shvatate na taj način, kada bi se okrenuo Bogu (ne u spoljašnjem, formalnom, ritualnom, nego u stvarnom, unutrašnjem smislu) - bilo bi manje, mnogo manje spoljašnjih nevolja poput ove i mnogo bi manja bila opasnost da se čovečanstvo opet upusti i neki manijački, suludi, samoubilački ratni sukob.
"Dosad još nije bilo dobrog rata, a lošeg mira", rekao je odavno Bendžamin Franklin.
Potpuno se slažem sa njim. I, dodao bih opet - ako već nešto mora da nas opominje i ispravlja spolja, bolje je da to bude korona nego rat.
Vyavasaya
